Писма од четири света Имењака
Веселе се свита бановине,
И по свиту високе планине.
Све пустиње и горе зелене,
Свако цвиће, ружице румене.
Родише те четири једнака 5
У истоку света имењака,
Који сјају липше нег даница,
Жарко сунце, оли приходница.
Један бише цвитак калопере.
По имену Саво калуђере, 10
Светац Божји од Калцедоние,
Палестине и од Сидоније.
Огледало мисника и ђака;
Слава, дика светих пустињака;
Јере своје тило педепсаше, 15
И покоре жестоке чињаше,
Тер посвети горе и планине,
И пустиње равне Палестине,
Бога молећ, сузе пролијући,
Траву јидућ, а воду пијући. 20
Други бише Саво калуђере,
Који сузам' своје лице пере,
Словинскога рода и племена,
Ал' подавно, у стара вримена.
Тешку Саво покору чињаше, 25
Невирнике често обраћаше,
Муку подни приповидајући,
Незнабошце к Богу окрећући.
Атанарик, краљ невирни бише.
Када Саву тешко измучише,30
У рику му утопише тило,
Бранећ Бога све је ово било.
Трећи бише Сава капетане.
Од војника генерале бане,
Који закон Божји браниаше. 35
Кад у Риму граду прибиваше.
Тад у Риму незнабожци стаху
Тер кершћане тежко прогоњаху,
Свети Саво њима приповида
И брез страха виру изповида. 40
Незнабошци поднит' немогаху.
Већ прид судцем њега освађаху:
Да не слуша ричи цесарове.
Да не штује његове богове.
Када јих је судац разумио. 45
На муке је Саву поставио,
Жеже њега огњеним пламеном,
А бије га бичем и каменом.
Казањ пакла они узварише,
Тер у њега Саву поставише, 50
Светац Божји у паклу се вари,
Али зато ништа и не мари.
Седамдесет тада невирника
Доби круну светих мученика,
Капетана Саву гледајући, 55
Гди по казњу шета пивајући.
Незнабошци, који то гледаху,
Љутим бичем Саву удараху;
Посли него њега измучише,
У Тевер га рику утопише. 60
Четверти је ружа изабрана,
Од колина Неманич Стипана,
Словинскога краља и цесара.
Од источних страна господара,
По имену калуђере Сава, 65
Круна, дика, поштење и слава
Словинскога пука и народа,
Пустињака, крипосних војвода.
Који поче љубит' Господина,
Младо дите од мало година 70
Показује покорно знамење.
Тлачи бисер, и драго камење;
Свлачи Саво са златом хаљине,
Калуђерске облачи мантије,
И оставља старца бабу свога 75
Рад љубави Бога великога,
Тере бижи у луге зелене.
Нека њему било лишће вене.
Траву јидућ, ладну воду пијућ,
Тешким бичем своје тило бијуч. 80
Земља Сави постирач бијаше,
А ведрим се небом покриваше,
Бога моли, нигда не пристаје.
Свому тилу покоја не даје.
Веселе се дубраве Јорданске 85
И остале пустиње извањске
Гледајучи Иву Крститеља,
Како хвали свога Створитеља.
Радује се још и Гора Света.
Казат' право нитко ми не смета. 90
Гледајући Саву покорника
Неманића Божјег' свећеника.
Како плаче и сузе пролива.
На покору гришнике дозива;
У пустињи кано сунце сјаје. 95
Добар изглед покорником даје.
Мало вриме постајало бише,
За бискупа Саву учинише.
Посвети га грчки патриарка,
Вируј побре! ово није варка. 100
По наредби папе великога.
Свега свита отца духовнога,
Кому Грци подложни биаху.
За главара тада познаваху.
Своју област Сави поклонише, 105
И државу Српску подложише.
Да обраћа и кара гришнике,
Фоциане и све невирнике. -
Саво други Илија биаше.
Љубав Божја у њему гораше; 110
На покору свакога дозивије.
Зле проклиње, добре благосивље.
Закон брани, пуку приповида.
Виру свету Саво исповида.
Када свака испунио бише, 115
Старешине која наредише,
Скиде с главе митру од бисера,
Ах мој Боже чудна калуђера,
Свуче с себе владичје хаљине;
Пак побиже гори у планине. 120
Он остави своје биле дворе.
По пустињам тер чини покоре.
Сузе рони, плаче брез пристанка.
Од вечера, тер до била данка.
Када ли се наплакао бише. 125
Небеса се њему отворише;
Бог му даје круну од блаженства
и пристоље својега краљевства.
Милешево манастир се зваше,
Гди светога Саву укопаше. 130
Поче чинит' велика чудеса.
Кад му душа пође на небеса.
Савино се не разпада тило,
Него поста пуно годин' чило,
И стало би до судњега данка 135
Свега свита збора и састанка.
Али Божји, невирници Турци
Смамише се горе него вуци,
Светогрђје тешко учинише,
Свето тило на ватру бацише. 140
Брзо се је Саво осветио,
И десницу своју посветио;
Јер подиже тер до мало дана
Каравлаха и Карабогдана,
Да ударе слободно на Турке, 145
И јуначке окрваве руке
Под барјаком Саве покорника,
Неманића Божјег' свећеника.
Витешки се они поднесоше.
Сто хиљада глава одсикоше, 150
Осветише Неманића тило
Које скоро бише изгорило.
Рад чудеса калуђера Саве
Словинске га све државе славе,
А највеће Ерцега Стипана 155
Светог Саве бановина звана.
