Radnički pokret u Srbiji

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
RADNIČKI POKRET U SRBIJI
Pisac: Dimitrije Tucović
Tucovićeva studija iz 1909. godine o istoriji socijalističkog i radničkog pokreta u Srbiji.


Prvi zvuci socijalističkih ideja u Srbiji čuli su se sedamdesetih godina prošloga veka i bili su odjek revolucionarnog pokreta u Rusiji i utopijskog socijalizma uopšte. Prvi i veoma daroviti nosilac njihov, Svetozar Marković, izašao je iz škole Černiševskog i vaspitavao se i napajao revolucionarnim idejama u društvu ruske omladine. Iz relativno obilnih celokupnih dela, koje je ostavio iza sebe kao plod kratkog veka od 27 godina, vidi se da je Svetozar Marković bio intimno upoznat sa socijalnim strujama svoga vremena i da je stajao na visini savremene nauke.

Ali što je uticaj Černiševskoga bio jači od uticaja Marksova, čiji Kapital nije ostao nepoznat našem velikom idealisti, može se objasniti ne ličnim već socijalnim momentom. Naime, za ekonomske, socijalne i političke prilike u kojima je Svetozar imao da dela mnogo je više odgovarala škola Černiševskoga od škole Marksove. U nedostatku radničke klase, čija je istorijska uloga kao nosioca radničkog pokreta i socijalističke ideje mogla imati za Svetozara i njegove drugove samo teorijski značaj, oni su našli utehe i naknade u zadrugama, kao što su njihovi ruski učitelji računali na mir. Šta više, ovdašnje prilike u Srbiji bile su još podesnije za reformatorske ideje onoga vremena, jer se pored zadruga nalazilo još znatnih ostataka opštinske svojine, a u narodu su bile još sveže ideje o uzajamnom potpomaganju i oslobođenju koje su se pod turskom vladavinom održavale. Ne treba zaboraviti da su bile još žive generacije koje su se rađale za vreme grandiozne borbe za oslobođenje ispod Turaka. Te „demokratske ustanove“, kako ih je Svetozar nazivao, imale su da budu elementi socijalnoga preobražaja, oslonac za njihovu akciju.

„Za socijalni prevrat, pisao je on, ostaju kod nas dva puta: ili će se kod nas najpre razviti veliko kapitalističko gazdinstvo i podela na kapitaliste i radnike u proizvodnji, i tada će se socijalni prevrat izvršiti na ovoj istorijom spremljenoj osnovi (socijalnom revolucijom), ili će samo mali sopstvenici svojevoljno odbaciti privatnu svojinu pa organizovati veliku proizvodnju na načelu zajedničke svojine. Ja držim da je kod nas moguć i ovaj drugi put. Zato mi i polažemo mnogo na agitaciju, organizovanje proizvođačkih družina, obrazovanje i obaveštavanje. Kad bi bilo ljudi propagandista, oni bi mogli ozdo organizovati socijalističko društvo. Naš je zadatak ne da uništimo kapitalističko gazdinstvo, koje, u stvari, kod nas ne postoji, već da malu patrijarhalnu svojinu preobratimo u zajedničku i da tako preskočimo celu jednu istorijsku epohu ekonomskog razvića, epohu kapitalističkog gazdinstva."

Ili nekoliko milionara i nekoliko miliona radnika, ili jake prizvođačke zadruge. Ovo gledište na razvitak srpskoga društva nije moglo ostati izvan sumnje kod Svetozara, koji je bio odličan poznavalac zapadnoevropske literature, i on je u svojim „lucidae intervallae", činio suprotne izjave. Ali je ono ostalo osnovni ton njegove teorije, jer se tada u Srbiji sitnih seljaka i sitnih zanatlija socijalističke težnje nisu mogle drukčije zašivati. I kao svi socijalistički prethodnici ove vrste, Svetozar Marković je izradio čitav plan nove društvene zgrade, koja se imala podići na temeljima zajedničke svojine, a put ka tome jeste: uništenje birokratskog sistema, koji je trovao i stajao na putu prirodnim demokratskim i komunističkim težnjama srpskog naroda, opštinska samouprava, neposredno narodno zakonodavstvo, obavezna besplatna nastava, savremena nauka. Sve stoji do ljudi, propagandista, koji bi bili kadri uveriti narod u preimućstvo novih ideja. Svetozar je bio njihov prvi i najjači propagandist, enciklopedijski obrazovan, silnog talenta i naučnjačkih sposobnosti, sa perom kojemu se u Srbiji još nije našlo ravna. Njegova se pojava odmah osetila: omladina se otpočela grupisati oko njega, birokratija je otpočela gonjenja. Sa požrtvovanjem fanatika on je išao svojim putem, govoreći: „Onaj, koji nije gotov da se za svaki atom svojih ubeđenja žrtvuje nek' se ne zove predstavnikom narodnih misli."

Kakav je bio rezultat? Na seljačku se masu nije moglo neposredno uticati, i kad bi ona bila pogodan elemenat za nove ideje, jer je bila nepismena (1866. je od 100 seljaka bilo 1,6 pismenih, a 1874. 3,5). Zanatlijstvo je prihvatilo misao osnivanja proizvođačkih zadruga, kao spas od stranoga kapitalizma, pod čijom je konkurencijom padalo, ali su one za života Svetozareva ispropadale ili izgubile zadrugarski karakter. Ostala je još samo inteligencija, koja je vrlo brzo u masama padala pod uticaj novih ideja. To su današnji državni savetnici, bivši i sadašnji ministri stare radikalne partije, gospodin Pašić, Paču i Protić, od kojih su mnogi stojali pod neodoljivim ličnim uticajem Svetozara Markovića. A metamorfoza ovih ljudi ukazuje nam u isto vreme na sudbinu i metamorfozu samoga pokreta.

Retko se je gde jedan pokret tako brzo prometnuo u svoju suprotnost. Svetozar Marković je stajao izpad društva, njegovi učenici, praktični radnici i agitatori, trgovci, omladina, popovi, učitelji, delali su u narodu. I ukoliko je bio jači uticaj njihov, ukoliko su veće mase prilazile opozicionarima, utoliko se brže pokret oslobađavao socijalističke boje, zadržavajući u praktičnom radu one zahteve koji su godili interesima onih koje je trebalo pridobijati. Materijalni uslovi života odneli su pobedu nad željama i pisanim programima. Javlja se demokratska radikalna partija, koja je u početku mesto težnje za organizacijom zajedničke svojine iz sitne sopstvenosti, vodila borbu za održanje sitne sopstvenosti, i koja se od sitnosopstveničke partije, u toku borbe protiv birokratske i monarhističke oligarhije, pretvorila zajedno sa privrednim razvitkom u najizrazitiju partiju buržoazije.

Zadruga, kao i opštinska svojina i ostali ostaci prvobitnog komunizma odgovarali su naturalnoj privredi; novčana je privreda za njih što i kiselina za hemijska tela. A novčana je privreda počela vršiti svoj uticaj još pre oslobođenja od Turaka, a posle revolucije, kad je Srbija došla u veći trgovački dodir sa Evropom i pod uticajem državne poreze, ona je naglo potiskivala naturalnu privredu, rastvarajući ostatke prvobitnog komunizma.

Iz pokreta Svetozara Markovića, koji je, kao što smo videli, težio tome da iz sitne sopstvenosti organizuje zajedničku svojinu, postala je radikalna partija, koja je u početku imala izrazit sitnoburžoaski karakter. Ona je imala u početku krajnje demokratski program sa opštim pravom glasa, potpunom samoupravom i narodnom vojskom. Ali u toku dve decenije uporne borbe protiv birokratsko-monarhijskog režima ona je osvojila ogromnu većinu u narodu, i gotovo svu seljačku masu, a na njeno čelo stali su seoski domaćini, stočarski i žitni trgovci, krupna birokratija i predstavnici mlade buržoazije. Od stare demokratske radikalne partije ostalo je samo ime. Kad je bila na vrhuncu svoje moći, krojeći novi ustav uoči abdikacije svoga krvnog neprijatelja kralja Milana 1888, ona je napustila i opšte pravo glasa, i samoupravno načelo i narodnu vojsku, a u svojim nekolikim vladavinama posle toga konačno se je demantovala. Kao reakcija na to pojavila se grupa „samostalnih" radikala, levo krilo radikalne partije. To je bio poslednji krik razočarane i kapitalističkom konkurencijom i državnim teretima ugnjetene sitne buržoazije, ali bez ijedne simpatične crte iz mladosti stare radikalne partije a sa svima odlikama reakcionarne sitne buržoazije koju vode politički štreberi iz inteligencije i lovci državnih liferacija. Nekoliko zajedničkih vlada od 1903, kao i ova opšta koalicija, pokazuju da ih ne dele više nikakve načelne razlike.

Za sve ovo vreme socijalizam Svetozara Markovića predstavljao je stalno po jedan kružić inteligencije i zanatlija, koji se okupljao 1881. oko „Radnika", 1883. oko „Borbe", 1877. oko „Omladine", u kojoj je izlazio Engelsov „Postanak familije, privatne svojine i države". „Socijaldemokrat" 1895. i „Radničke novine" 1897. unose malo jasnije shvatanje klasne borbe. Ali svi ovi pokušaji nisu činili nikakav samostalan politički faktor niti su se mogli osloboditi privezanosti uz radikalnu partiju. Socijalizam u Srbiji postaje politički samostalan faktor tek kada je dobio u odeljenoj radničkoj klasi svoju kičmu. Taj moderni radnički pokret datira od 1901, kada je pokrenut današnji organ naše partije, „Radničke novine" i osnovana prva socijaldemokratska organizacija Opšte radničko društvo u Beogradu. A 1903, posle pada reakcije i povraćaja u život starog demokratskog ustava, izvršena je, na Prvom socijaldemokratskom kongresu 20. jula u Beogradu, i formalna organizacija stranke i usvojen je program.

Na prvi pogled moglo bi izgledati, prema ovom sumornom istorijskom pregledu, da je moderni radnički pokret u Srbiji produženje ranijih socijalističkih struja. U stvari, rad srpske socijalne demokratije nema nikakve ideološke zajednice sa radom Svetozara Markovića i njegovih sledbenika. Od samog početka on je udario sasvim novim putem, stvarajući sindikalne i političke organizacije, prihvatajući ekonomske interese radničke klase i koncentrišući je za potpuno samostalnu političku borbu. Od utopizma Svetozara Markovića i esnafluka njegovih naslednika nije bilo niti ima i jednog traga u našem mladom pokretu. Za vođenje stručnih borbi radnišvo je organizovano u 22 stručna saveza, po ugledu na Nemačku, koji imaju 4.000 — 5.000 članova. Sem toga, po svima većim mestima u Srbiji raspoređeno je 44 mesne organizacije socijalne demokratije sa 2.000 članova, koji su sa malim izuzetkom sami radnici. Partijski organ, koji je u isto vreme i organ sindikalnog pokreta, izlazi tri puta nedeljno u 4.500—5.000 primeraka. Od osnivanja svoga Partija je zastupljena u Skupštini sa jednim predstavnikom, u opštinskim većima ima 18 odbornika, a poslednjih izbora dobila je 2.984 glasa.

U svome radu mi ne znamo za smetnje kao što su klerikalizam, uticaj buržoaske demokratije i anarhizam ili neutralizam. Pokret je postavljen od početka na najpravilniju osnovicu, religija nema nikakvog uticaja na masu, a sa bankrotstvom radikalizma proletarijat nije više podesan za lažnu demokratiju. Što je nama danas potrebno kao nasušni hleb, to je više industrije. Mi nemamo još tačne privredne statistike, ali se iz opšteg statističkog popisa za 1906. godinu vidi da je u Srbiji uposlovano radnika u rudnicima 3.495, u mlinovima 836, u pivarama 330, u raznim fabrikama 2.494. Uslovi rada u tim preduzećima mnogo su gori nego u dotičnim preduzećima na strani, jer nema zaštitnog radničkog zakonodavstva, a kako je ovih fabrika obnčno po jedna u jednom mestu ili po jedna za celu zemlju, sindikalnoj je organizaciji vrlo teško, skoro nemoguće da ih osvoji. One su sve u stvari stvarni monopoli.

Pokret se pretežno oslanja na radništvo koje je uposlovano u zanatskoj proizvodnji koja je poljuljana i razorena kapitalističkom konkurencijom, i koja se održava gladnim nadnicama, dečjom radnom snagom i beskrajno dugim radnim vremenom. Kad bi bilo mesta u fabrikama, mnogi bi se ovaj samostalnn predstavnik ratosiljao svoje samostalnosti i otišao u fabriku. A zato što nema mesta u fabrikama mnogi proleter mora da krpi za sebe. Za Srbiju vrede u potpunosti Marksove reči: „Wir leiden nicht nur von den Lebenden, sondern auch von denTodten (Mi ne stradamo samo od živih, već i od mrtvih).“ (Kapital, I, VII).

Ali se naša privredna mizerija ne da razumeti ako se stalno nema u vidu strana kapitalistička konkurencija. Revolucionisanje privrednih odnosa, koje u drugim zemljama vrši kapitalizam u zemlji, izvršeno je u Srbiji pod pretežnim uticajem stranog kapitalizma. Otuda je proces raspadanja starih odnosa otišao dalje od podizanja industrije. Proletarizacija mase vrši se mnogo brže nego što je industrija može da primi, te je i pijaca radne snage uvek pretovarena, povlačeći za sobom strašne posledice za život njen. A vlade se, pak, nisu starale kako će pojačati privrednu moć zemlje, već kako će izvesti što više za plaćanje interesa na dugove koje su počinile i koje se spremaju da čine za izdržavanje militarizma i pokriće deficita u budžetu. Srpski narod kao celina i proletarijat za sebe nalaze se, dakle, mnogo više pod teretom stranog nego domaćeg kapitalizma.

Da li će se i kad bolje moći živeti i raditi, zavisi umnogom od imperijalističke politike velikih sila, u prvom redu Austro-Ugarske, koja nas i ekonomski i politički pritiskuje kao mora. I Srbiju, kao i ceo Balkan, natkriva promenljivo i oblačno nebo. Budućnost nam je, dakle, neizvesna. Za nas socijaldemokrate jasno je samo to: da smo dužni činiti što je moguće u smislu socijalizma.


Izvor: Dimitrije Tucović, Sabrana dela, knjiga druga, Beograd 1975.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 106 godina.