Раднички покрет у Србији
| РАДНИЧКИ ПОКРЕТ У СРБИЈИ Писац: Димитрије Туцовић |
| Туцовићева студија из 1909. године о историји социјалистичког и радничког покрета у Србији. |
Први звуци социјалистичких идеја у Србији чули су се седамдесетих година прошлога века и били су одјек револуционарног покрета у Русији и утопијског социјализма уопште. Први и веома даровити носилац њихов, Светозар Марковић, изашао је из школе Чернишевског и васпитавао се и напајао револуционарним идејама у друштву руске омладине. Из релативно обилних целокупних дела, које је оставио иза себе као плод кратког века од 27 година, види се да је Светозар Марковић био интимно упознат са социјалним струјама свога времена и да је стајао на висини савремене науке.
Али што је утицај Чернишевскога био јачи од утицаја Марксова, чији Капитал није остао непознат нашем великом идеалисти, може се објаснити не личним већ социјалним моментом. Наиме, за економске, социјалне и политичке прилике у којима је Светозар имао да дела много је више одговарала школа Чернишевскога од школе Марксове. У недостатку радничке класе, чија је историјска улога као носиоца радничког покрета и социјалистичке идеје могла имати за Светозара и његове другове само теоријски значај, они су нашли утехе и накнаде у задругама, као што су њихови руски учитељи рачунали на мир. Шта више, овдашње прилике у Србији биле су још подесније за реформаторске идеје онога времена, јер се поред задруга налазило још знатних остатака општинске својине, а у народу су биле још свеже идеје о узајамном потпомагању и ослобођењу које су се под турском владавином одржавале. Не треба заборавити да су биле још живе генерације које су се рађале за време грандиозне борбе за ослобођење испод Турака. Те „демократске установе“, како их је Светозар називао, имале су да буду елементи социјалнога преображаја, ослонац за њихову акцију.
„За социјални преврат, писао је он, остају код нас два пута: или ће се код нас најпре развити велико капиталистичко газдинство и подела на капиталисте и раднике у производњи, и тада ће се социјални преврат извршити на овој историјом спремљеној основи (социјалном револуцијом), или ће само мали сопственици својевољно одбацити приватну својину па организовати велику производњу на начелу заједничке својине. Ја држим да је код нас могућ и овај други пут. Зато ми и полажемо много на агитацију, организовање произвођачких дружина, образовање и обавештавање. Кад би било људи пропагандиста, они би могли оздо организовати социјалистичко друштво. Наш је задатак не да уништимо капиталистичко газдинство, које, у ствари, код нас не постоји, већ да малу патријархалну својину преобратимо у заједничку и да тако прескочимо целу једну историјску епоху економског развића, епоху капиталистичког газдинства."
Или неколико милионара и неколико милиона радника, или јаке призвођачке задруге. Ово гледиште на развитак српскога друштва није могло остати изван сумње код Светозара, који је био одличан познавалац западноевропске литературе, и он је у својим „lucidae intervallae", чинио супротне изјаве. Али је оно остало основни тон његове теорије, јер се тада у Србији ситних сељака и ситних занатлија социјалистичке тежње нису могле друкчије зашивати. И као сви социјалистички претходници ове врсте, Светозар Марковић је израдио читав план нове друштвене зграде, која се имала подићи на темељима заједничке својине, а пут ка томе јесте: уништење бирократског система, који је тровао и стајао на путу природним демократским и комунистичким тежњама српског народа, општинска самоуправа, непосредно народно законодавство, обавезна бесплатна настава, савремена наука. Све стоји до људи, пропагандиста, који би били кадри уверити народ у преимућство нових идеја. Светозар је био њихов први и најјачи пропагандист, енциклопедијски образован, силног талента и научњачких способности, са пером којему се у Србији још није нашло равна. Његова се појава одмах осетила: омладина се отпочела груписати око њега, бирократија је отпочела гоњења. Са пожртвовањем фанатика он је ишао својим путем, говорећи: „Онај, који није готов да се за сваки атом својих убеђења жртвује нек' се не зове представником народних мисли."
Какав је био резултат? На сељачку се масу није могло непосредно утицати, и кад би она била погодан елеменат за нове идеје, јер је била неписмена (1866. је од 100 сељака било 1,6 писмених, а 1874. 3,5). Занатлијство је прихватило мисао оснивања произвођачких задруга, као спас од странога капитализма, под чијом је конкуренцијом падало, али су оне за живота Светозарева испропадале или изгубиле задругарски карактер. Остала је још само интелигенција, која је врло брзо у масама падала под утицај нових идеја. То су данашњи државни саветници, бивши и садашњи министри старе радикалне партије, господин Пашић, Пачу и Протић, од којих су многи стојали под неодољивим личним утицајем Светозара Марковића. А метаморфоза ових људи указује нам у исто време на судбину и метаморфозу самога покрета.
Ретко се је где један покрет тако брзо прометнуо у своју супротност. Светозар Марковић је стајао изпад друштва, његови ученици, практични радници и агитатори, трговци, омладина, попови, учитељи, делали су у народу. И уколико је био јачи утицај њихов, уколико су веће масе прилазиле опозиционарима, утолико се брже покрет ослобађавао социјалистичке боје, задржавајући у практичном раду оне захтеве који су годили интересима оних које је требало придобијати. Материјални услови живота однели су победу над жељама и писаним програмима. Јавља се демократска радикална партија, која је у почетку место тежње за организацијом заједничке својине из ситне сопствености, водила борбу за одржање ситне сопствености, и која се од ситносопственичке партије, у току борбе против бирократске и монархистичке олигархије, претворила заједно са привредним развитком у најизразитију партију буржоазије.
Задруга, као и општинска својина и остали остаци првобитног комунизма одговарали су натуралној привреди; новчана је привреда за њих што и киселина за хемијска тела. А новчана је привреда почела вршити свој утицај још пре ослобођења од Турака, а после револуције, кад је Србија дошла у већи трговачки додир са Европом и под утицајем државне порезе, она је нагло потискивала натуралну привреду, растварајући остатке првобитног комунизма.
Из покрета Светозара Марковића, који је, као што смо видели, тежио томе да из ситне сопствености организује заједничку својину, постала је радикална партија, која је у почетку имала изразит ситнобуржоаски карактер. Она је имала у почетку крајње демократски програм са општим правом гласа, потпуном самоуправом и народном војском. Али у току две деценије упорне борбе против бирократско-монархијског режима она је освојила огромну већину у народу, и готово сву сељачку масу, а на њено чело стали су сеоски домаћини, сточарски и житни трговци, крупна бирократија и представници младе буржоазије. Од старе демократске радикалне партије остало је само име. Кад је била на врхунцу своје моћи, кројећи нови устав уочи абдикације свога крвног непријатеља краља Милана 1888, она је напустила и опште право гласа, и самоуправно начело и народну војску, а у својим неколиким владавинама после тога коначно се је демантовала. Као реакција на то појавила се група „самосталних" радикала, лево крило радикалне партије. То је био последњи крик разочаране и капиталистичком конкуренцијом и државним теретима угњетене ситне буржоазије, али без иједне симпатичне црте из младости старе радикалне партије а са свима одликама реакционарне ситне буржоазије коју воде политички штребери из интелигенције и ловци државних лиферација. Неколико заједничких влада од 1903, као и ова општа коалиција, показују да их не деле више никакве начелне разлике.
За све ово време социјализам Светозара Марковића представљао је стално по један кружић интелигенције и занатлија, који се окупљао 1881. око „Радника", 1883. око „Борбе", 1877. око „Омладине", у којој је излазио Енгелсов „Постанак фамилије, приватне својине и државе". „Социјалдемократ" 1895. и „Радничке новине" 1897. уносе мало јасније схватање класне борбе. Али сви ови покушаји нису чинили никакав самосталан политички фактор нити су се могли ослободити привезаности уз радикалну партију. Социјализам у Србији постаје политички самосталан фактор тек када је добио у одељеној радничкој класи своју кичму. Тај модерни раднички покрет датира од 1901, када је покренут данашњи орган наше партије, „Радничке новине" и основана прва социјалдемократска организација Опште радничко друштво у Београду. А 1903, после пада реакције и повраћаја у живот старог демократског устава, извршена је, на Првом социјалдемократском конгресу 20. јула у Београду, и формална организација странке и усвојен је програм.
На први поглед могло би изгледати, према овом суморном историјском прегледу, да је модерни раднички покрет у Србији продужење ранијих социјалистичких струја. У ствари, рад српске социјалне демократије нема никакве идеолошке заједнице са радом Светозара Марковића и његових следбеника. Од самог почетка он је ударио сасвим новим путем, стварајући синдикалне и политичке организације, прихватајући економске интересе радничке класе и концентришући је за потпуно самосталну политичку борбу. Од утопизма Светозара Марковића и еснафлука његових наследника није било нити има и једног трага у нашем младом покрету. За вођење стручних борби раднишво је организовано у 22 стручна савеза, по угледу на Немачку, који имају 4.000 — 5.000 чланова. Сем тога, по свима већим местима у Србији распоређено је 44 месне организације социјалне демократије са 2.000 чланова, који су са малим изузетком сами радници. Партијски орган, који је у исто време и орган синдикалног покрета, излази три пута недељно у 4.500—5.000 примерака. Од оснивања свога Партија је заступљена у Скупштини са једним представником, у општинским већима има 18 одборника, а последњих избора добила је 2.984 гласа.
У своме раду ми не знамо за сметње као што су клерикализам, утицај буржоаске демократије и анархизам или неутрализам. Покрет је постављен од почетка на најправилнију основицу, религија нема никаквог утицаја на масу, а са банкротством радикализма пролетаријат није више подесан за лажну демократију. Што је нама данас потребно као насушни хлеб, то је више индустрије. Ми немамо још тачне привредне статистике, али се из општег статистичког пописа за 1906. годину види да је у Србији упословано радника у рудницима 3.495, у млиновима 836, у пиварама 330, у разним фабрикама 2.494. Услови рада у тим предузећима много су гори него у дотичним предузећима на страни, јер нема заштитног радничког законодавства, а како је ових фабрика обнчно по једна у једном месту или по једна за целу земљу, синдикалној је организацији врло тешко, скоро немогуће да их освоји. Оне су све у ствари стварни монополи.
Покрет се претежно ослања на радништво које је упословано у занатској производњи која је пољуљана и разорена капиталистичком конкуренцијом, и која се одржава гладним надницама, дечјом радном снагом и бескрајно дугим радним временом. Кад би било места у фабрикама, многи би се овај самосталнн представник ратосиљао своје самосталности и отишао у фабрику. А зато што нема места у фабрикама многи пролетер мора да крпи за себе. За Србију вреде у потпуности Марксове речи: „Wir leiden nicht nur von den Lebenden, sondern auch von denTodten (Ми не страдамо само од живих, већ и од мртвих).“ (Капитал, I, VII).
Али се наша привредна мизерија не да разумети ако се стално нема у виду страна капиталистичка конкуренција. Револуционисање привредних односа, које у другим земљама врши капитализам у земљи, извршено је у Србији под претежним утицајем страног капитализма. Отуда је процес распадања старих односа отишао даље од подизања индустрије. Пролетаризација масе врши се много брже него што је индустрија може да прими, те је и пијаца радне снаге увек претоварена, повлачећи за собом страшне последице за живот њен. А владе се, пак, нису старале како ће појачати привредну моћ земље, већ како ће извести што више за плаћање интереса на дугове које су починиле и које се спремају да чине за издржавање милитаризма и покриће дефицита у буџету. Српски народ као целина и пролетаријат за себе налазе се, дакле, много више под теретом страног него домаћег капитализма.
Да ли ће се и кад боље моћи живети и радити, зависи умногом од империјалистичке политике великих сила, у првом реду Аустро-Угарске, која нас и економски и политички притискује као мора. И Србију, као и цео Балкан, наткрива променљиво и облачно небо. Будућност нам је, дакле, неизвесна. За нас социјалдемократе јасно је само то: да смо дужни чинити што је могуће у смислу социјализма.
Извор: Димитрије Туцовић, Сабрана дела, књига друга, Београд 1975.
|