Pjesma o keruši

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Pesma o keruši
Pisac: Sergej Jesenjin


Jutros rano gde strn šumi, šuška
niz rogoza žućkastih i krutih,
sedmoro je oštenila kučka,
sedmoro je oštenila žutih...

Do u sumrak grlila ih nežno,
i lizala niz dlaku što rudi,
i sliv'o se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri
da zauzme motke, il' prut jak,
iziš'o je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrp'o u džak.

A ona je za tragom trčala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.

Pri povratku vukuć' se po tmini
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hum u poljima.

Nemo, k'o od milostinje bedne,
kada kamen bace joj iz šale,
tako su se pseće oči njene
kao zlatne zvezde skotrljale.