Пјесма о керуши

←Грчка

Песма о керушиПисац: Сергеј Јесењин

Последњи ја сам песник села→

У свитање, у појати ниској,
Где се злати рогоза гомила,
Седморо је штенади риђасте,
Седморо је кучка оштенила.

Лижући их језиком црвеним,
Миловала штенад све до мрака,
И копнео снег је загрејани
Испод њеног топлога стомака.

Кад је јато кокошака лених
Задремало на мотки седећи,
Пошао је сељак натмурени,
Свих седморо носећи у врећи.

Мучећи се да им приђе мало,
Трчала је кроз наносе меке...
И дуго је, дуго је дрхтало
Незамрзло огледало реке.

Кад се натрах вукла по пртини,
Лижућ' своје тело ознојено,
Месец јој се над кућом учини
Као једно риђе штене њено.

Гледала је у висину модру,
Жалосни се урлик дуго чуо,
Танки месец клизио по своду
И у поља за брег утонуо.

Немо, к'о од милостиње бедне,
Када камен баце јој из шале,
У снег су се псеће очи њене
Као златне звезде скотрљале.