Pučina/53
XV
JOVANKA, VLADIMIR (Pauza. Svako je selo na protivnoj strani, oborili glave i tiho plaču).
VLADIMIR (diže glavu i gleda dugo u Jovanku, kod njega je izvesna borba; najzad se reši i ustaje te tiho, neodvažno ali
toplo): Jovanka!
JOVANKA (iznenađena, diže glavu, lidže joj se za časak ozari srećom i gleda Vladimira u oči da se uveri o istini)
VLADIMIR: Hodi da se zajedno pomolimo bogu za naše dete.
JOVANKA (ushićena prilazi mu): Vladimire... ti mi praštaš?
VLADIMAIR: Praštam ti, Jovanka!
JOVANKA (sa usklikom poleti mu u naručja, nasloni glavu na njegovo rame i plače gorko).
VLADIMIR: Možda će mi taj oproštaj dati snage da zajednički podnesemo udar. Praštam ti, o bože, celom svetu praštam!
JOVANKA: Koliko si velikodušan, Vladimire! Odista, tvoj oproštaj okrepio me je, dao mi je nove snage, dao mi je
pouzdanja. Idem, idem tamo da dahom svoje sreće zadahnem samrtnicu. Pomoći ću joj, pomoći ću joj!...
|