Pučina/35
XI
Gđa ŽIVKOVIĆKA, gđa NIKOLIĆKA, JOVANKA
Gđa NIKOLIĆKA: Da, nismo se davno videle, ali ne našom krivicom, vi ne izlazite nigde u poslednje vreme.
JOVANKA: Da, malo izlazim.
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Dok je bilo dete kraj vas, više ste izlazili.
Gđa NIKOLIĆKA: Zbilja, gospođo, kako ste se mogli na to rešiti, da odvojite tako malo dete od sebe?
JOVANKA: Verujte, i samoj mi je teško što sam to učinila i, otkako sam se odvojila od deteta, i ne mili mi se izlaziti u
svet. To je upravo razlog što tako malo sad izlazim.
Gđa ŽIVKOVIĆKA: To je vrlo odvažno bilo: dete od pet godina poslati na stranu, na tuđu negu.
JOVANKA: Doktor nam je preporučio da dete poštopoto promeni klimu i to na duže vreme. Gde bi ga poslali, a zajedno da
idemo nismo mogli. Vladimir je vezan službom.
Gđa NIKOLIĆKA (kao ubeđena): Ah, da!
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Da li vam je poznat cilj naše posete? Mi smo obrazovale odbor gospođa za prikupljanje priloga za
poplavljene u Moravskom okrugu, pa i na vas smo računale da budete u tom odboru. Došle smo upravo da vas ponudimo i
da vas zamolimo da se primite.
JOVANKA: Drage volje, gospođe, ja ću smatrati za čast da budem u istom društvu sa vama a na poslu tako plemenitom.
Gđa NIKOLIĆKA: Hvala vam. Nismo se dakle prevarile kad smo računale na vas.
Gđa ŽIVKOVIĆKA: To je, znate, moja ideja da sastavimo odbor, jer ja mislim da smo mi žene, kojima je odlika dobro
srce, najpozvanije da u ovakvim prilikama pružimo pomoć. Zbiraćemo dobrovoljne priloge, verovatno ćemo prirediti i
kakav koncert, o čemu ćemo na prvoj sednici rešavati. Ja mislim da ćemo uspeti.
JOVANKA: O, besumnje.
Gđa NIKOLIĆKA: U odboru su najodličnije gospođe. (Traži beležnik u portmoneu) Nije kod mene, spisak je kod gospodina
Stankovića.
Gđa ŽIVKOVIĆKA: A... gospodin Stanković se danas prvi put pokazao neuslužnim.
JOVANKA: Zar on?
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Ali zamislite, njega smo izabrale za sekretara, on je, znate, poznat sa svima gospođama i tako prijatan
i uslužan; kod njega je i spisak, pa danas, kad nas je trebao pratiti ‐ pobegao je od nas, ide od kuće do kuće i pravi
posete... a, to mu nećemo oprostiti.
JOVANKA: Vi znate njegovu osobinu, pa treba da mu oprostite, i vas je možda kadgod zabavljao kakvom novošću.
Gđa NIKOLIĆKA: To je istina. Ali nas je danas upravo iznenadio jednom novošću, koju smo vrlo rado saslušale, jer smo
jedno pogrešno mišljenje, o vama lično, gospođo, otklonile, što nam je vrlo, vrlo milo.
JOVANKA (uzdahne): O meni?
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Da, o vama, gospođo. Zamislite vi samo kako je svet pakostan, onome koji pati hoće da naturi krivicu.
JOVANKA: Ja vas ne razumem.
Gđa NIKOLIĆKA: O, vi krijete, gospođo, što je najzad lepo od vas; to vam je dužnost, ali verujte da nas ovaj slučaj buni.
Svaki razdor u braku svet tako lako, tako zlurado i pakosno beleži odmah na račun ženi.
JOVANKA: O, gospođo, ja vas molim ne govorite o tome.
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Da, prestanimo, ti su razgovori neprijatni. Ali vas ipak molimo, ovo nekoliko reči primite kao
prijateljske reči. Kad bi vi znali kako vas je svet rado ogovarao u poslednje vreme, vama bi jasno bilo što smo mi tako
rado primile vest gospodin Stankovićevu.
JOVANKA (koja pokazuje izrazom lica kako joj je neprijatan ceo razgovor): Kad bi imala da se održi prva sednica toga
odbora?
Gđa NIKOLIĆKA: Mi ćemo vam to javiti; čim sve gospođe koje su izabrane dadu svoj pristanak, sazvaće se sednica.
Gđa ŽIVKOVIĆ (ustajući): A sad, draga moja, dopustićete nam da idemo.
JOVANKA: Ali...
Gđa ŽIVKOVIĆKA: Ne, ne, moramo, zaboga, toliko poseta da učinimo da će nam jedva stići današnji dan. Zbogom,
gospođo! (Rukuju se.)
JOVANKA: Žao mi je što niste malo ostale.
Gđa NIKOLIĆKA: No, otsad ćemo se već češće viđati. Zbogom, gospođo!
JOVANKA (ispraća ih do vrata): Zbogom! Hvala.
|