Pučina/28
IV
DOKTOR, JOVANKA
DOKTOR (sam pripaljuje cigaru)
JOVANKA (dolazi iz svoje sobe): Doktore, jeste li vi? Dobro te sam vas zatekla ovde, inače bih poslala po vas.
DOKTOR: Po mene?
JOVANKA: Da, dobila sam pismo sa vrlo rđavim glasovima, vrlo rđavim.
DOKTOR: Eh, eh, eh, preterujete, preterujete, razume se. Gde je to pismo?
JOVANKA (daje mu): Olgica je u groznici koja traje već dva dana.
DOKTOR (pregledajući pismo): No pa?
JOVANKA: Ali, zaboga, tako malo dete, la bez roditelja, bez roditeljske nege.
DOKTOR: Nisam nikad odobravao Vladimiru što je dete u tim godinama slao van kuće. Ma kako taj pansionat bio uređen,
dete je isuviše malo.
JOVANKA (uzdišući): Ah, doktore, kad bi do mene stojalo.
DOKTOR: Znam, znam da je to bila volja isključivo Vladimirova. (Dočitava pismo) No, pa šta vi iz ovoga pisma vidite tako
strašno?
JOVANKA: Kako, zaboga?
DOKTOR: Neka učiteljica iz pansionata javlja da je zatim vatra minula, da je i sutradan ostala sumorna i nevesela...
(Vraća joj pismo.)
JOVANKA: Eto, vidite.
DOKTOR: I vi ste od toga napravili da Olgica ima groznicu koja traje dva dana.
JOVANKA: Ali, zaboga, doktore, kad nisam kraj nje.
DOKTOR: To je istina. Opasnost je uvek veća kad smo daleko od nje.
JOVANKA: Pa šta da radimo; šta mi savetujete?
DOKTOR: Šta?... Zna li Vladimir što o ovome?
JOVANKA: Ne, to je učiteljica iz pansionata koja se sa mnom dopisuje. Budite mi za tu malu tajnu poverenik, doktore.
Moj muž je meni zabranio da pišem detetu, a i upraviteljku je zamolio da ne piše meni. Kad bih ja pisala upraviteljici,
pismo bi bilo vraćeno, jer ona prima pisma samo pod izvesnim znakom. To je moj muž učinio iz razloga što bih ja možda
mojim pismom rastužila dete, te bi se uželelo kuće.
DOKTOR (za se): Sirota žena, ona laže! (Glasno) Da, taj je razlog donekle opravdan.
JOVANKA: Ali srce majčino, doktore, zar je moguće okovati razlozima, pa ma kakvi oni bili? Ja sam preko prijatelja našla
u zavodu jednu učiteljicu, stvorila sam je svojom poverenicom i...
DOKTOR (prihvati rečenici): ... ona vas redovno izveštava o detetu.
JOVANKA: Vi ćete, doktore, sačuvati tu malu tajnu.
DOKTOR: Nije opasna, mogu je sačuvati.
JOVANKA: Dakle, šta me savetujete?
DOKTOR: Najpre, ja mislim da javimo i Vladimiru o bolesti detinjoj; možda će se rešiti odmah da dovede Olgicu.
JOVANKA: O, on bi to besumnje učinio, ali... doktore, to je opasno, to ne smemo učiniti, pitao bi me otkud ja to znam.
DOKTOR: Da... nego, znate šta će biti najbolje za ovaj momenat? Dajte mi pero i hartiju i dajte mi adresu te vaše
poverenice, pa ću ja sa depešom sa plaćenim odgovorom zapitati za lekarsku dijagnozu, a depešu ću platiti kao hitnu,
kako bih za jedan sat imao odgovor, i ja ću je potpisati, kako bi odgovor na mene došao, iz toga dobijamo dvoje: prvo,
što ćemo saznati pravo stanje bolesti, a drugo, kad ja imam depešu upućenu na moju adresu, lako mi je vašu poverenicu
proglasiti mojom prijateljicom i činiti kod Vladimira upotrebu od te depeše.
JOVANKA: Da, to je odista dobro. Hvala vam, doktore. Evo izvol'te u moju sobu pa napišite depešu. (Odlaze zajedno u levu
sobu.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|