Пучина/27
III
ДОКТОР, ВЛАДИМИР
ВЛАДИМИР: Ето... појмиш ли сад мој положај? Ја бих требао, као частан човек, ономе тамо у соби да вратим крваво
уздарје; међутим ја морам, због света, да га примам, морам љубазно да га примам, да се правим као да ништа не
знам, да изигравам пред њим мужа глупака, које он вуче за нос а који то не зна и не види.
ДОКТОР (смућен): Одиста!
ВЛАДИМИР (узбуђен): И још, морам да изигравам благодарног чиновника, којега је он протежирао и тако високо уздигао! Па
је ли то ужасно? Зар није то положај безизлазан, мучан, несносан?... Никад, пријатељу, у животу нисам засузио, а сад сам
тако омекшао, тако сам малодушан постао, да ми сузе врло често квасе очи... али... веруј, то нису сузе, то је крв мога
искиданог срца; то је жуч моје отроване душе што се кроз сузе пролива, то је... ах! (Маше руком као да би рекао: „оставимо
то!" Дахне да се одмори од узбуђења па пође и врати се.) Ти ћеш ме, докторе, сачекати овде, је ли? Ја још нисам свршио
разговор с тобом. (Оде у десну собу.)
|