Pučina/27
III
DOKTOR, VLADIMIR
VLADIMIR: Eto... pojmiš li sad moj položaj? Ja bih trebao, kao častan čovek, onome tamo u sobi da vratim krvavo
uzdarje; međutim ja moram, zbog sveta, da ga primam, moram ljubazno da ga primam, da se pravim kao da ništa ne
znam, da izigravam pred njim muža glupaka, koje on vuče za nos a koji to ne zna i ne vidi.
DOKTOR (smućen): Odista!
VLADIMIR (uzbuđen): I još, moram da izigravam blagodarnog činovnika, kojega je on protežirao i tako visoko uzdigao! Pa
je li to užasno? Zar nije to položaj bezizlazan, mučan, nesnosan?... Nikad, prijatelju, u životu nisam zasuzio, a sad sam
tako omekšao, tako sam malodušan postao, da mi suze vrlo često kvase oči... ali... veruj, to nisu suze, to je krv moga
iskidanog srca; to je žuč moje otrovane duše što se kroz suze proliva, to je... ah! (Maše rukom kao da bi rekao: „ostavimo
to!" Dahne da se odmori od uzbuđenja pa pođe i vrati se.) Ti ćeš me, doktore, sačekati ovde, je li? Ja još nisam svršio
razgovor s tobom. (Ode u desnu sobu.)
|