Put (Bojić)

PUT

Padao je suton, dan je bio kišan,
Mi nevini, topli, iskričave krvi,
Čekasmo nesvesno val vekova stišan,
Da u strahu pljusne u poljubac prvi.

A sad kako rado svu budućnost nudim,
Tražeći strah onaj, rumenilo stida,
Da, kô nekad, kroku besciljnom se čudim,
Da mađijski dvorac mašta s jutra zida.

Ja ljubavi imam još sočne i sveže.
Neuvelih grudi evo troši čari!
O, kako me peku te nevine mreže:
Neki blatav demon njima gospodari.

Ne stapajmo usne, jer se ljubav siti;
Vaj, sve bliže dan je besvetih kumira,
Dan kad više neće u nas straha biti,
A presićen nagon zatražiće mira.

Kako brzo nebo biva idol bludan,
I svetinja Svetih pod noge se meće!
I poljubac svaki kog sam svesno žudan
Kap je zlatnog blata na zrcalu sreće.

(1911)