Пут (Бојић)

ПУТ

Падао је сутон, дан је био кишан,
Ми невини, топли, искричаве крви,
Чекасмо несвесно вал векова стишан,
Да у страху пљусне у пољубац први.

А сад како радо сву будућност нудим,
Тражећи страх онај, руменило стида,
Да, кô некад, кроку бесциљном се чудим,
Да мађијски дворац машта с јутра зида.

Ја љубави имам још сочне и свеже.
Неувелих груди ево троши чари!
О, како ме пеку те невине мреже:
Неки блатав демон њима господари.

Не стапајмо усне, јер се љубав сити;
Вај, све ближе дан је бесветих кумира,
Дан кад више неће у нас страха бити,
А пресићен нагон затражиће мира.

Како брзо небо бива идол блудан,
И светиња Светих под ноге се меће!
И пољубац сваки ког сам свесно жудан
Кап је златног блата на зрцалу среће.

(1911)