Put oko sveta (komedija u deset slika)/8
VII!
JOVANČE. PROFESOR, GRAĐANI
JOVANČE:
(Ide naired, za njim irofesor i ostali građani, pa dečurlija koja se grdno skuplja, te se penju i po plotu i po susednim kućama. Jovanča je skinuo šubaru, briše se velžkom maralom, jer je znojav i dahće).
Bre, bre, bre... što se napravi kalabaluk — bre...
APOTEKAR:
(Još uzbuđen).
Pazite! Ta pazite, zaboga! Evo ih, idu!
PERSA:
(Teško joj, htela bi nešto da kaže. krši prste).
JoEanče! B...
JOVANČE:
Ti da ćutiš! Znam te dok zineš šta ćeš da kažeš! Čovek sam, bre, čovek! Kamenje da znam da ću da grizem, ne trzam reč. Ovako, sa prangije, sa zvono i građanstvo, samo Tasa aračlija, u neko vreme, što beše ispraćan, pa sad ja! I di je Tasa išao, u Beograd; a ja, hej, na more, ja čak u... kako ono beše, g. Miko?
TELEGRAFISTA:
Buenos-Aires.
JOVANČE:
Jeste, vidiš, u to mesto idem gde ti je kazao g .Mika. A jošte i podalje; idem i u Meridijan, pa u Atlan, pa u Sakrament, pa u Činčiment i koj ga zna di će sve da me odnese vetar.
PERSA:
Teško meni!
JOVANČE:
Hm. Ženska pamet! A ne misliš da će posle da ostane priča za vjeki vjekov amin: kako se digao gazda Jovanče iz Jagodinu, pa obišao ceo svet i će da se prodaju moje slike i ajnzec-karte. Vidiš tek vašar, pa kontrafdžije obesile na sidžimke slike: „Car Nikolaja ruski”, „Car Gijljem, nemecki”, „Sultan Abdul Hamid”, „Jovanče iz Jagodinu”.
PERSA:
A kuća, a žena? Šta ću ja, kukavica?
JOVANČE:
Ti, je li? Ti da budeš vesela, i ovako sa dignutu glavu da ideš niz čaršiju. Sve sam naredio kako treba, ostavio sam i testament u sud. Ovu kuću, ovde, i magazu, i 300 dukata para ostavio sam mome drugu, Persi. Da živi i da uživa, ali da se ne udaje, zašto, koj zna, men me može da nestane za neko vreme, pa opet da se vratim, manj ako me ne proguta neka riba ili, ne daj Bože, naprave Arapi ćevap od mene.
G. TOMA:
Boga mi, ’oće to!
JOVANČE:
Šta, ’oće?
G. TOMA:
Pa, ovaj, Jovanče, brate, nemoj da mi zameriš, ali ti si onako podgojen.
JOVANČE:
(Trgne se, nepravo mu i mehaniki se pipne za vrat).
E, g. Tomo, da znaš, ta me reč vređa. Ako sam podgojen, tvoju penziju nisam jeo, a ti nemoj da me gustiraš.
G. TOMA:
Ama, ja sam to onako, nemoj da primiš k srcu. Govori ti, brate, što si počeo o testamentu.
JOVANČE:
Pa eto, ostavio sam 10 dukata crkvi, da me spominje ako poginem. Ne mora baš da mi se pravi zaseban parastos. Može na Vidovdan, kad se daje parastos kosovskim mučenicima, i mene da me metnu u spisak. Ostavio sam i 5 dukata za bolnicu i 2 dukata za nov globus za gimnaziju, zašto ovaj nosim ja. Pa onda... a jest, ostavio sam i da mi se slika metne u čitaonicu i da se na nju napiše: „Ovde leži, t.j. ovde visi”, nije, more, nego ovako: „Ovo je Jovanče Micić, svetski putnik iz Jagodinu”. To da se napiše, da se zna i pamti kako posle Koču i Tasu aračliju ne beše u Jagodinu poveći čovek od mene. Ču li, mooe, Perso? (Persa je za vreme govora o testamentu bila tronuta). Je li sve spremno, more, zašto vreme je?
PERSA:
Sve je gotovo!
JOVANČE:
Jesi l’ napunila zastruk s pečene paprike?
PERSA:
Jesam.
G. TOMA:
Eto ti sad, što će ti pečene paprike?
JOVANČE:
Znam li ga ja, bre brate, kroz kakvi svet prolazim? Može da mi skuva čorbu sa smokve, ili može da mi da šećernu trsku da sisam.
TELEGRAFISTA:
A ja mislim, pak, da ćete paprike naći i u Buenos-Airesu.
JOVANČE:
U šta?
MIKA:
Mislim, uopšte u Ameriku.
JOVANČE:
Može biti, ali ja pa da ponesem. (Persi vikne). Bisage, gotove li su?
PERSA:
Gotove.
JOVANČE:
Jesi li metla koji struk luka u bisage? (Persa tvrdi glavom). Meti mi koje uskršnje jaje, ako ti je ostalo.
PERSA:
Metnula sam.
JOVANČE:
Jesi li metula iglu i konac, zašto mogu da se iscepam?
G. TOMA:
Eh, eh, pa ti, kao da u svetu nigde nema igle i konca?
JOVANČE:
A šta mu ga znam. Nisi li čitao Robinzon Kruse? Može biti tamo se šiju sa riblju kost, jali sa trsku. Neku ja imam moju iglu. (Čuje se ciganska muzika, koja svira "Oj Sdoveni").
|