PSALM SAZNANjA
I Bol je pio do krajnjih gorčina,
I pronirao nebesna tajanstva;
Zdravio smehom sunčana prostranstva,
I rio pustoš zemaljskih dubina.
Gord čekao je da se ženka javi
Jer nuditi joj ljubav nije znao,
I divlje ruže s nedra bi joj brao,
Srećan što trnje prste mu krvavi.
Tom probuđenom ljubavlju se kleo
I mislio je da voli bez laži,
Dok ne bi čuo zvuk novi i draži;
Krinova novih tad bi vence pleo.
Davao za kap meda večnost, da bi
Srkao žudno vino veličine.
Postade sobom Bog svoje sudbine
S čežnjom da sunce jača i slabi.
I sad pun inja, starom snagom planu.
Ponosan, presit, put nebesa gleda,
Da prazan bronzan sud Gospodu preda.
— — I nehotice otkri večnu ranu;
Uz gord mu osmeh jedna suza kanu.
(1913)
