„Prosiše me troji prosioci,
ja dva žalim jako i ne žalim,
al’ Đurića ne mog’ prežaleti
dok pred smrti sveću ne zapale."
Taman tako devojka izreče, 5
odma’ je se po to razbolela.
Bolna leži Đurinka devojka,
kod nje sedi sestrica Jelica,
pa pituje Đurinku devojku:
„Boga tebe, Đurinko devojko, 10
’e l ’te žao za beloga sveta?“
„Nije žao za beloga sveta,
već me žao za kićete svate.
Odvežite ključi od pojasa,
otvorite šareni sanduci, 15
izvadite veženi jagluci,
veženi su, nisu potpunjeni,
uznite ji, pa ji potpunite,
podajte ji Đuriću na konja."
Đurić šeta po to retko groblje, 20
suze roni niz to belo lice:
„Bele ruke što ste ovde vezle,
crne oči što ovde gledale,
medna usta što ovde brojila,
sitni zubi što ste svilu sekli!" 25
Pevač, mesto zapisa i napomena
Balada. Nadežda Mirković iz Sumrakovca pevala ju je i Miodragu Vasiljeviću (v. „Razvitak“, br. 4—5, 1963, str. 70).
