„Просише ме троји просиоци,
ја два жалим јако и не жалим,
ал’ Ђурића не мог’ прежалети
док пред смрти свећу не запале."
Таман тако девојка изрече, 5
одма’ је се по то разболела.
Болна лежи Ђуринка девојка,
код ње седи сестрица Јелица,
па питује Ђуринку девојку:
„Бога тебе, Ђуринко девојко, 10
’е л ’те жао за белога света?“
„Није жао за белога света,
већ ме жао за кићете свате.
Одвежите кључи од појаса,
отворите шарени сандуци, 15
извадите вежени јаглуци,
вежени су, нису потпуњени,
узните ји, па ји потпуните,
подајте ји Ђурићу на коња."
Ђурић шета по то ретко гробље, 20
сузе рони низ то бело лице:
„Беле руке што сте овде везле,
црне очи што овде гледале,
медна уста што овде бројила,
ситни зуби што сте свилу секли!" 25
Певач, место записа и напомена
Балада. Надежда Мирковић из Сумраковца певала ју је и Миодрагу Васиљевићу (в. „Развитак“, бр. 4—5, 1963, стр. 70).
