Proletnje jutro na selu
| Proletnje jutro na selu Pisac: Mileta Jakšić |
Kućice trepte u jutarnjem sjaju,
Po krovovima mahovina gori,
Na prozorima okna; vrapci graju,
Rog govedarev veselo se hori.
Nad seocem se visoko nadvilo
Plavetno nebo, tiho se pokreće
Mlak povetarac, tare slabo krilo
O sjajno džbunje, sunčano drveće.
Putem se gega porodica žuta
Malih guščića, čupkajući travu —
Gle, komšinica mlada preko puta
Međ zavesama već pomalja glavu.
Još je sanana, topla i sva bela,
Sjaju joj gole ruke do lakata,
Sunce joj briše san noćašnji s čela,
A san joj beše: zaljubljeni ćata.
Stoji, smeši se, u misli se dala
I na prozoru crep s cvećem posmatra
Gde se od noćas rascvetala lala,
Rumena kô vatra.
Misli, smeši se, koketna i lepa,
Zatim najlepši pupoljak iz crepa
Slomije brže
I kroz prozor vrže:
Po svoj prilici namenjuje ćati
Kad tuda prođe punkt u osam sati,
Pa je nestade... Zbilja, ćata ide.
Kad dođe bliže,
Cvet na stazi vide
Pa ga brzo diže —
Srce mu skoči u grud’ma potajno:
To nije slučajno!
Celiva cvetak nekoliko puta
I u rupu metne od kaputa,
Pa vesô ode, nadežda ga greje,
Iz prikrajka se ona smeje, smeje...
Uzalud kanda ćati nada cveta,
Jer ga ismeva seoska koketa.
Međutim, zuje pčele,
Cveta voće;
U komšiluku muče mlado tele
I negde gromko kokoška kakoće,
Kao da na znanje celom svetu daje
Da je snela jaje.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 136-137.
|