Пролетње јутро на селу
| Пролетње јутро на селу Писац: Милета Јакшић |
Кућице трепте у јутарњем сјају,
По крововима маховина гори,
На прозорима окна; врапци грају,
Рог говедарев весело се хори.
Над сеоцем се високо надвило
Плаветно небо, тихо се покреће
Млак поветарац, таре слабо крило
О сјајно џбуње, сунчано дрвеће.
Путем се гега породица жута
Малих гушчића, чупкајући траву —
Гле, комшиница млада преко пута
Међ завесама већ помаља главу.
Још је санана, топла и сва бела,
Сјају јој голе руке до лаката,
Сунце јој брише сан ноћашњи с чела,
А сан јој беше: заљубљени ћата.
Стоји, смеши се, у мисли се дала
И на прозору цреп с цвећем посматра
Где се од ноћас расцветала лала,
Румена ко̂ ватра.
Мисли, смеши се, кокетна и лепа,
Затим најлепши пупољак из црепа
Сломије брже
И кроз прозор врже:
По свој прилици намењује ћати
Кад туда прође пункт у осам сати,
Па је нестаде... Збиља, ћата иде.
Кад дође ближе,
Цвет на стази виде
Па га брзо диже —
Срце му скочи у груд’ма потајно:
То није случајно!
Целива цветак неколико пута
И у рупу метне од капута,
Па весо̂ оде, надежда га греје,
Из прикрајка се она смеје, смеје...
Узалуд канда ћати нада цвета,
Јер га исмева сеоска кокета.
Међутим, зује пчеле,
Цвета воће;
У комшилуку муче младо теле
И негде громко кокошка какоће,
Као да на знање целом свету даје
Да је снела јаје.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 136-137.
|