Pri postanju
Kad sam nekad pošô u svet ovaj beli
Na raskršću stadoh, gde se sudba deli.
Kao večnost sêda, bezbrižno i nemo,
Tu je Usud silni na tronošcu dremô.
„U život se krećem", ja mu tiho reko',
„Uputi me, starče, na poprište neko."
Starac diže veđe, što mu oči kriju:
„Dva se puta, sine, ispred tebe viju.
Da li voliš poći zabludi i laži,
Il' saznanja metu tvoja duša traži?"
Sklopio sam ruke pa mu rekoh tada:
„Uputi me, starče, gde saznanje vlada."
„Ti saznanje tražiš? To su teški puti"
I Usudov pogled poče da se muti.
Zatim jeknu gorko, zatim glavom manu
I pokaza rukom, na koju ću stranu.
I ja odoh dalje, a starac je plakô:
„Mnogi je se smrtnik prevario tako."
