Pripravljali ražanj za zeca

Vraćali se nekakvi seljaci kući iz drva, dok jedan od njih zavika družini: Gle, gle, braćo, onoga zeca te beži onom glavicom, ima u njemu petnaest oka, a da je Bog dao među nama brzonoga momka, pa da ga dostigne, eto gospodske večere da se ugostimo večeras u društvu. To je lasno, poviče najstariji u družini polovica nas hajdemo za njim u poteru da ga uhvatimo, a polovica neka ubere dobar jasenov ražanj, da bude spravan dok se vratimo sa zecom. Dobra ti je, reče jedan u srebro ti se okovala! Ali i ja neka jednu progovorim: ja bih da ga među nama ovde u planini ispečemo i bratski pojedemo, a da niko ne kazuje kućnoj čeljadi, jer nije pravo da od njega jede ko je doma ležao, nego mi koji smo se oko zeca mučili. Je li ovako, braćo? Dobra ti je! reče treći nego ko što o čem, mi o dobru, dok nije zec gde u grm zašao, a za noge mu se ne bojim dok su ove moje dve poda mnom. Odoše polovica njih za zecom u poteru, a pola tražiti jasenov ražanj. Oni što odoše da gone zeca, nigde ni traga od njega, no videše negde u gori gde je bio neko zažegao ćumur pa zadimio, te se oni upute k onome dimu, kad li se stuče s onim te po gori tražijahu jasenov ražanj, i pomisle da su oni zeca uhvatili i sami pojeli, te zaviču na njih: Kamo zec, more bre? A ovi tako isto upitaju srdito ove poternike: Evo vatre, vi ste ga bez nas izeli! Ne verujući jedni drugima, počnu se između sebe tako tući da su morali mnoge kući na nosilima odneti. Kad su se primakli blizu sela, upitaše ih seljani: Ko vas pobi? Odgovoriše im: Lukavi zec i jasenov ražanj