Приправљали ражањ за зеца

Враћали се некакви сељаци кући из дрва, док један од њих завика дружини: Гле, гле, браћо, онога зеца те бежи оном главицом, има у њему петнаест ока, а да је Бог дао међу нама брзонога момка, па да га достигне, ето господске вечере да се угостимо вечерас у друштву. То је ласно, повиче најстарији у дружини половица нас хајдемо за њим у потеру да га ухватимо, а половица нека убере добар јасенов ражањ, да буде справан док се вратимо са зецом. Добра ти је, рече један у сребро ти се оковала! Али и ја нека једну проговорим: ја бих да га међу нама овде у планини испечемо и братски поједемо, а да нико не казује кућној чељади, јер није право да од њега једе ко је дома лежао, него ми који смо се око зеца мучили. Је ли овако, браћо? Добра ти је! рече трећи него ко што о чем, ми о добру, док није зец где у грм зашао, а за ноге му се не бојим док су ове моје две пода мном. Одоше половица њих за зецом у потеру, а пола тражити јасенов ражањ. Они што одоше да гоне зеца, нигде ни трага од њега, но видеше негде у гори где је био неко зажегао ћумур па задимио, те се они упуте к ономе диму, кад ли се стуче с оним те по гори тражијаху јасенов ражањ, и помисле да су они зеца ухватили и сами појели, те завичу на њих: Камо зец, море бре? А ови тако исто упитају срдито ове потернике: Ево ватре, ви сте га без нас изели! Не верујући једни другима, почну се између себе тако тући да су морали многе кући на носилима однети. Кад су се примакли близу села, упиташе их сељани: Ко вас поби? Одговорише им: Лукави зец и јасенов ражањ