Prikaz knjige "Ruska revolucija i njeno poreklo"
DIGITALIZOVANO IZ ZAGREBAČKOG ČASOPISA "NOVA EVROPA" (1925)
(Pisac ovog prikaza jeste jedan od najpoznatijih ruskih savremenih istoričara; sada je u Pragu. Ovaj prikaz dobili smo posredstvom člana Radnog Kola »Nove Evrope«, G. prof. M. Murka.)
Knjiga G. Al. Jelačića ima dva predgovora: jedan je napisao izdavač, G. M. Ćurčin, a drugi sâm pisac. Izdavač kaže, da na zemljištu Carske Rusije »nije ni uspevala druga biljka do crveni cvet bune i revolucije«; da je u toku ruske istorije neprekidno rasla reakcija, te da stoga »doba cara Nikole II očigledno predstavlja reakciju na vrhuncu«; da boljševički prevrat »znači padanje reakcije i zoru slobode«; naposletku, G. Ćurčin skreće pažnju jugoslovenskih »vodećih krugova«, da uče iz onoga što se desilo. Na osnovu ovog predgovora, kao i crvenog naslovnog lista sa slikom plamena na crnoj pozadini, mogao bi čovek pomisliti da je ova knjiga jedan tendencijozan pamflet. Ali predgovor samoga autora svedoči, da ona ima drugi cilj: »prikazati jugoslovenskim čitaocima, u najopštijim potezima poreklo i razvitak velike katastrofe koja je snašla Rusiju u toku Svetskoga Rata, i iz koje ima sad preporođena da uskrsne«. I treba reći, da je to autoru uglavnom i pošlo za rukom, u trećem, najboljem, delu knjige, gde se govori o događajima i stvarima iz godine 1917 i sledećih godina. Korisnim uvodom zato služi drugi deo, posvećen vladavini cara Nikole II. Ali je, nezastajući na tome, pisac napisao i prvi deo, u kojem pokušava dati pregled ništa manje nego celokupne ruske istorije čak od normanskih vremena, i to na prostoru od svega 51 stranice. Tako smo dobili nešto nalik na filozofiju Ruske Istorije, koja se otkriva u tri stupnja: »postanak i razvitak Carske Rusije«, »kriza Carske Rusije«, i »slom Carske Rusije«. Takoj podeli mogu se lako učiniti prigovori naročito u dva pravca: prvo, da je glavnim i gotovo jedinim činiocem cele ruske istorije bilo vlast, i to poimence carska vlast, koja se onda i okrivljuje za katastrofu (kod ovog autora, pričanje je uvek spojeno s ocenom); i drugo, da se je već od prastarih vremena pripremao boljševički prevrat, koji prema tome postaje vrhuncem i konačnim završetkom čitave Ruske Istorije. Ovu poslednju tvrdnju iznose često i sami boljševici, jer oni, kao što je i razumljivo, sude onako kako je o tome sudio Ogist Kont (u jednom svom pismu Litreu): »Treba da izgledaš prastar, da bi se što bolje ukorenio u umovima«. Međutim, kako se vidi iz piščeva uvoda i celog trećeg dela knjige, sam G. Jelačić je daleko od ovako ekstremnog zaključka; on čak postavlja pitanje: »Da li je taj preokret bio potreban, ... i da li nije suviše skupo plaćeno socijalno iskustvo boljševizma?« (str. 190). Ipak nije uspeo da izbegne neke dvosmislenosti koje su dale povoda G. Ćurčinu da bona fide napiše svoj predgovor. Uostalom, ne treba da se čudimo, kad je eto čak i Vališevski, u svojoj novoj knjizi (»Le règne d'Alexandre Ier, la Bastille russe et la révolution en marche«, Paris, 1923), našao za potrebno, ne znam zašto, da u Aleksandru I vidi baš ono lice koje je gurnulo Rusiju na put boljševizma; a osim toga, postoji već cela velika literatura koja nastoji da pošto-poto celi smisao Ruske Istorije vidi u pripremanju boljševičkog režima, sasvim kao što je Hegel pokušavao da smisao Svetske Istorije svede na veoma prelazni i, kao što se uskoro pokazalo, veoma kratkotrajni režim Prusije dvadesetih godina prošloga veka.
Prvi deo knjige G. Jelačića ima više publicistički nego istorijski karakter. Poneke tvrdnje autorove, bez ikakve sumnje, trebalo bi da su bolje obrazložene, tako naprimer: da je za vreme Petra Velikog nikla »velika industrija« (str. 9); da Car počinje da se smatra »kao neograničeni delegat suverenoga naroda« (str. 10; očigledna zbrka Hobesa i Rusoa, prilikom ocene »Pravda, volja monarha«); da su »Slavenofili« bili »reakcijonari i opskuranti« (str, 34); da je u doba velikih reforama Aleksandra II »zemljom vladala dinastija, tuđinska i po krvi i po duhu, u interesu sebične kaste, odgojene takođe večinom u tuđinskom duhu« (str 37), i da »od špijuna Vlade niko već nije mogao da slobodno diše« (str. 48).
Drugi deo, posvećen carevanju cara Nikole II, kao i prvi deo, prikazuje i ocenjuje poglavito politički život doba; kulturni život zemlje ostavljen je po strani, dok je privreda dodirnuta samo uzgred (dve stranice o industriji i protekcijonizmu, na str. 61/2, i svega nekoliko redaka o agrarnoj reformi Stolipina, na str. 97). Kratko, ali jasno i ubedljivo, ispričana je istorija Revolucije 1905, postanka Državne Dume i borbe oko nje, a takođe i unutrašnje politike Rusije od početka Svetskog Rata do Februarske Revolucije 1917. Ponegde se objektivnost izlaganja komplikuje epitetima koji sadrže ocenu, i koji unose u pričanje publicističku, subjektivnost; tako, na primer, nastupanje vojske na Karpate (1914) naziva se »bezumnim« (str. 108), sučim držim da se neće složiti vojni autoriteti, a parnica protivu potpisnika »Viborškog Proglasa«, koji su pozivali stanovništvo da ne plati poreza i da ne daje regruta, nazvana je »protivuzakonitom« (str. 89), sučim se opet neće verovatno složiti pravnici. Govoreći o ličnosti i uticaju Raspućina, autor je uspeo da me nagomilava neproverene legende uz tačna fakta, koja su već i sama mnogo strašnija od ponekih legenada. Stranog čitaoca može iznenaditi, uostalom sasvim opravdana, napomena autora, da je Cara i Caricu vukao ka Raspućinu neki naročite vrste demokratizam, koji je pretvarao ovog čoveka u »simvol prostog ruskog naroda« (str. 114).
Najuspeliji je svakako treći deo ove knjige, posvećen događajima iz godine 1917 i dalje; on daje uglavnom objektivnu i jasnu sliku vremena, bez nagomilavanja nepotrebnih detalja. Ima dabogme znatnih praznina i u ovome delu; tako, nije ništa rečeno o moskovskoj Državnoj Skupštini (avgusta 1917), kao ni o neuspelom pokušaju generala Kornjilova da pođe na Petrograd s namerom da prekrati paralelizam vlasti Provizorne Vlade i Sovjeta. Ništa nije rečeno o crkvenim poslovima; isto tako nema ništa o »zelenim« odredima i o suprotnosti koja se u poslednje vreme pojavila između grada i sela. Sasvim je bez osnova tvrdnja, da je armija generala Djenjikina bila germanofilska (str. 180). Autor dovodi svoje pričanje do pojave t. zv. »Nep«-a (Nove Ekonomske Politike, t. j. boljševičkog popuštanja privatnome kapitalu), pa završava tvrdnjom, da će se Rusija preporoditi. On smatra restauraciju nemogućnom (str. 191), i dodeljuje seljaštvu glavnu ulogu u budućoj Rusiji.
Knjizi su dodate dve geografske mape, i kratak pregled literature. Napisana je lakim i jasnim stilom i jezikom, pa je nesumnjivo da, i pored izvesnih mana, može da pomogne jugoslovenskom čitaocu da se snađe u događajima zavijenim u mističku maglu, ili izvrnutim od strane partizana u tolikoj meri da postaju nerazumljivim za objektivno razaznavanje.
(Preveo, s ruskog rukopisa, A. J.)