Приказ књиге "Руска револуција и њено порекло"
ДИГИТАЛИЗОВАНО ИЗ ЗАГРЕБАЧКОГ ЧАСОПИСА "НОВА ЕВРОПА" (1925)
(Писац овог приказа јесте један од најпознатијих руских савремених историчара; сада је у Прагу. Овај приказ добили смо посредством члана Радног Кола »Нове Европе«, Г. проф. М. Мурка.)
Књига Г. Ал. Јелачића има два предговора: један је написао издавач, Г. М. Ћурчин, а други сâм писац. Издавач каже, да на земљишту Царске Русије »није ни успевала друга биљка до црвени цвет буне и револуције«; да је у току руске историје непрекидно расла реакција, те да стога »доба цара Николе II очигледно представља реакцију на врхунцу«; да бољшевички преврат »значи падање реакције и зору слободе«; напослетку, Г. Ћурчин скреће пажњу југословенских »водећих кругова«, да уче из онога што се десило. На основу овог предговора, као и црвеног насловног листа са сликом пламена на црној позадини, могао би човек помислити да је ова књига један тенденцијозан памфлет. Али предговор самога аутора сведочи, да она има други циљ: »приказати југословенским читаоцима, у најопштијим потезима порекло и развитак велике катастрофе која је снашла Русију у току Светскога Рата, и из које има сад препорођена да ускрсне«. И треба рећи, да је то аутору углавном и пошло за руком, у трећем, најбољем, делу књиге, где се говори о догађајима и стварима из године 1917 и следећих година. Корисним уводом зато служи други део, посвећен владавини цара Николе II. Али је, незастајући на томе, писац написао и први део, у којем покушава дати преглед ништа мање него целокупне руске историје чак од норманских времена, и то на простору од свега 51 странице. Тако смо добили нешто налик на филозофију Руске Историје, која се открива у три ступња: »постанак и развитак Царске Русије«, »криза Царске Русије«, и »слом Царске Русије«. Такој подели могу се лако учинити приговори нарочито у два правца: прво, да је главним и готово јединим чиниоцем целе руске историје било власт, и то поименце царска власт, која се онда и окривљује за катастрофу (код овог аутора, причање је увек спојено с оценом); и друго, да се је већ од прастарих времена припремао бољшевички преврат, који према томе постаје врхунцем и коначним завршетком читаве Руске Историје. Ову последњу тврдњу износе често и сами бољшевици, јер они, као што је и разумљиво, суде онако како је о томе судио Огист Конт (у једном свом писму Литреу): »Треба да изгледаш прастар, да би се што боље укоренио у умовима«. Међутим, како се види из пишчева увода и целог трећег дела књиге, сам Г. Јелачић је далеко од овако екстремног закључка; он чак поставља питање: »Да ли је тај преокрет био потребан, ... и да ли није сувише скупо плаћено социјално искуство бољшевизма?« (стр. 190). Ипак није успео да избегне неке двосмислености које су дале повода Г. Ћурчину да bona fide напише свој предговор. Уосталом, не треба да се чудимо, кад је ето чак и Валишевски, у својој новој књизи (»Le règne d'Alexandre Ier, la Bastille russe et la révolution en marche«, Paris, 1923), нашао за потребно, не знам зашто, да у Александру I види баш оно лице које је гурнуло Русију на пут бољшевизма; а осим тога, постоји већ цела велика литература која настоји да пошто-пото цели смисао Руске Историје види у припремању бољшевичког режима, сасвим као што је Хегел покушавао да смисао Светске Историје сведе на веома прелазни и, као што се ускоро показало, веома краткотрајни режим Прусије двадесетих година прошлога века.
Први део књиге Г. Јелачића има више публицистички него историјски карактер. Понеке тврдње ауторове, без икакве сумње, требало би да су боље образложене, тако например: да је за време Петра Великог никла »велика индустрија« (стр. 9); да Цар почиње да се сматра »као неограничени делегат суверенога народа« (стр. 10; очигледна збрка Хобеса и Русоа, приликом оцене »Правда, воља монарха«); да су »Славенофили« били »реакцијонари и опскуранти« (стр, 34); да је у доба великих рефорама Александра II »земљом владала династија, туђинска и по крви и по духу, у интересу себичне касте, одгојене такође вечином у туђинском духу« (стр 37), и да »од шпијуна Владе нико већ није могао да слободно дише« (стр. 48).
Други део, посвећен царевању цара Николе II, као и први део, приказује и оцењује поглавито политички живот доба; културни живот земље остављен је по страни, док је привреда додирнута само узгред (две странице о индустрији и протекцијонизму, на стр. 61/2, и свега неколико редака о аграрној реформи Столипина, на стр. 97). Кратко, али јасно и убедљиво, испричана је историја Револуције 1905, постанка Државне Думе и борбе око ње, а такође и унутрашње политике Русије од почетка Светског Рата до Фебруарске Револуције 1917. Понегде се објективност излагања компликује епитетима који садрже оцену, и који уносе у причање публицистичку, субјективност; тако, на пример, наступање војске на Карпате (1914) назива се »безумним« (стр. 108), сучим држим да се неће сложити војни ауторитети, а парница противу потписника »Виборшког Прогласа«, који су позивали становништво да не плати пореза и да не даје регрута, названа је »противузаконитом« (стр. 89), сучим се опет неће вероватно сложити правници. Говорећи о личности и утицају Распућина, аутор је успео да ме нагомилава непроверене легенде уз тачна факта, која су већ и сама много страшнија од понеких легенада. Страног читаоца може изненадити, уосталом сасвим оправдана, напомена аутора, да је Цара и Царицу вукао ка Распућину неки нарочите врсте демократизам, који је претварао овог човека у »символ простог руског народа« (стр. 114).
Најуспелији је свакако трећи део ове књиге, посвећен догађајима из године 1917 и даље; он даје углавном објективну и јасну слику времена, без нагомилавања непотребних детаља. Има дабогме знатних празнина и у овоме делу; тако, није ништа речено о московској Државној Скупштини (августа 1917), као ни о неуспелом покушају генерала Корњилова да пође на Петроград с намером да прекрати паралелизам власти Провизорне Владе и Совјета. Ништа није речено о црквеним пословима; исто тако нема ништа о »зеленим« одредима и о супротности која се у последње време појавила између града и села. Сасвим је без основа тврдња, да је армија генерала Дјењикина била германофилска (стр. 180). Аутор доводи своје причање до појаве т. зв. »Неп«-а (Нове Економске Политике, т. ј. бољшевичког попуштања приватноме капиталу), па завршава тврдњом, да ће се Русија препородити. Он сматра рестаурацију немогућном (стр. 191), и додељује сељаштву главну улогу у будућој Русији.
Књизи су додате две географске мапе, и кратак преглед литературе. Написана је лаким и јасним стилом и језиком, па је несумњиво да, и поред извесних мана, може да помогне југословенском читаоцу да се снађе у догађајима завијеним у мистичку маглу, или изврнутим од стране партизана у толикој мери да постају неразумљивим за објективно разазнавање.
(Превео, с руског рукописа, А. Ј.)