Pribislav i Božana/7
POJAVA VII
(Carica, Milunka, Vita, Borka i ostale brodarice).
CARICA:
Oni se izbaviše?
MILUKA:
Spase ih zrak buktinje.
CARICA:
Ko beše vitez onaj, što sa biserom krasnim
Okiti devu jednu?
MILUNKA:
Pribislav, knez vagorski, plemena ovih dika,
Strašilo Nemaca grzni; obale njihne ravne
Često je silni vitez Nemačkom bojio krvlju.
Godina ravna prođe odkad s obala ovih
Podiže jednu šajku i posred bura hode
Na pribrežja ona da robi germansko blago.
Al bure i holuje daleko baciše šajku,
I dugo lutaše vitez vetrili gonjen besnim,
Bogovi dokle ga silni vratima nisu amo,
Te ove burne noći kroz naše kolo prođe.
CARICA:
Ko beše moma ona što svojom pesmom lepom
Nadmaši pesme naše? Umilni glasi njeni
Dirnuše srce moje i ja pregoreh šajku,
Slušajuć slatke zvuke nad nama što se vijše!
MILUNKA:
To beše Božana lepa, ružica ostrova toga:
Pred njenom pesmom mi smo nemoćne vazda bile.
CARICA:
U naše vilsko kolo valja je domamiti.
SVE:
Da je domamimo! Da je domamimo!
HOR BRODARICA (pevaju):
Tamna noći
Mračna noći
Sakrij svet;
Lahoriću,
Krilatiću,
Širi let
Preko sveta širokoga
Preko mora dubokoga:
Od oblaka do oblaka
Leti kao strela laka;
Od žbunića do žbunića
Traži Ljelja krilatića:
Neka mahne sve ružice
I ponese sve strelice,
Valja njemu u lov poći
Košuta će skoro doći
Tamna noći
Mračna noći
Sakrij svet ;
Lahoriću
Krilatiću
Širi let.
Zavesa pada
|