Pribislav i Božana/29
| ◄ POJAVA III | POJAVA IV | POJAVA ► |
POJAVA IV
(Za pokajnicama ulazi Milena, koju Radojka pridržava)
MILENA:
Ubijco, sina mi daj!
PRIBISLAV:
Ha, išteš sina svoga? O kad bih mogo samo
Iz krvi prolivene da njegov život dignem;
Oda’nj bih sreću svoju na novo potražio!
MILENA:
Proklet, krvniče proklet!
(ode za pokajnicama, kojih se pesma još iza bine čuje)
1 SUDIJA:
Pravda je izrečena, hajdemo s ovog mesta!
PRIBISLAV:
Ne idte, časni oci, vi pravdu niste rekli!
Narode, zar ovako ubijci život praštaš?
Zar nikoga nema, koji će srušiti jade ove,
Il svojom rukom valjda da sebi život uzmem.
(Narod i sudije odlaze).
O pravdo, zar tim misliš osvetit žrtvu onu,
Da kao besan jurim proklinuć sudbu strašnu,
Bez nade i utehe, bez mira i spokojstva,
Daleko prognan da se ko divlja zverka krijem?
Ha, al su strahoviti!
(Sa mora čuje se iz dalje, pa sve bliže pesma).
PESMA BRODARICA:
Tiše, tiše,
Ne naj više,
Očajniče:
Tužno tiče!
Širi krila, hodi nama
Ako ti je mrzak svet.
Ko iz gnjezda odagnano
Ovde sreća i veselje
Sa srdašca gone set!
(U ovom pevanju javljaju se na talasima Milunka, Vita, Borka, i ostale brodarice, a pred svima Carica, koja na svojim nedrima naslonjenu drži Božanu. I Božana je kao i ostale vile, samo što ima na glavi venac)
|