Prehvala/66
| ←Jedanajsti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DVANAJSTI PRIZOR |
DVANAJSTI PRIZOR
Leljko, Negoslav, Mirad i drugi vlasteli i narod.
LELjKO (jošt na vrati okrenuvši se napolje):
Evo vam ga: ovo je kralj pravi!
(Uđe, a kad vidi šta je u sobi, umukne i zastane.)
PREHVALA:
Tomislave! Zaklinjem te Bogom
I mojijem časom samrtnijem
Da se kralju nikako ne svetiš.
LELjKO (za sebe u isto doba):
To je slika moga snoviđenja!
Probodena! (Uprepasti se.) Pravo sam vidio.
TOMISLAV:
Oh, Prehvalo! Zašt’ tako pohita!
Nisam mogo bez tebe življeti,
Al’ sam mogo za tebe umreti!
PREHVALA (slabim glasom):
Gde je kralj?
KRALj (pristupi i klekne kraj nje):
Evo me, Prehvalo!
PREHVALA:
Reč zadanu životom odkupih:
Sad smem biti tvoja!... Daj mi ruku!
KRALj (dade joj ruku.)
PREHVALA (u smrtnoj borbi):
Sad ću... umreti!...S... Bo... gom...
Pre... li... mi... re!
(Umre.)
KRALj (u najvećoj tugi sakrije lice u njeno krilo.)
ŽUPAN (pogledi joj u lice pa onda žestoko Tomislavu):
Gledni amo... prokleti ubico!...
Sad ćeš moći i bez nje življeti!
TOMISLAV (u miru zdvojenja):
Varate se kad tako mislite!
Da ostane kruna Prelimiru
Morala se ubiti Prehvala.
(Pristupi joj lagano, poljubi je u čelo, pa onda iziđe naglo napolje.)
LELjKO:
Brže za njim! krv sam mu vidio!
(Izleti za Tomislavom. Za njim svi njegovi.)
MILENA (klekne sa druge strane kraj Prehvale.)
O povedi i mene sestrice!
(Zastor padne)
|