Прехвала/66
| ←Једанајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР |
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР
Лељко, Негослав, Мирад и други властели и народ.
ЛЕЉКО (јошт на врати окренувши се напоље):
Ево вам га: ово је краљ прави!
(Уђе, а кад види шта је у соби, умукне и застане.)
ПРЕХВАЛА:
Томиславе! Заклињем те Богом
И мојијем часом самртнијем
Да се краљу никако не светиш.
ЛЕЉКО (за себе у исто доба):
То је слика мога сновиђења!
Прободена! (Упрепасти се.) Право сам видио.
ТОМИСЛАВ:
Ох, Прехвало! Зашт’ тако похита!
Нисам мого без тебе живљети,
Ал’ сам мого за тебе умрети!
ПРЕХВАЛА (слабим гласом):
Где је краљ?
КРАЉ (приступи и клекне крај ње):
Ево ме, Прехвало!
ПРЕХВАЛА:
Реч задану животом одкупих:
Сад смем бити твоја!... Дај ми руку!
КРАЉ (даде јој руку.)
ПРЕХВАЛА (у смртној борби):
Сад ћу... умрети!...С... Бо... гом...
Пре... ли... ми... ре!
(Умре.)
КРАЉ (у највећој туги сакрије лице у њено крило.)
ЖУПАН (погледи јој у лице па онда жестоко Томиславу):
Гледни амо... проклети убицо!...
Сад ћеш моћи и без ње живљети!
ТОМИСЛАВ (у миру здвојења):
Варате се кад тако мислите!
Да остане круна Прелимиру
Морала се убити Прехвала.
(Приступи јој лагано, пољуби је у чело, па онда изиђе нагло напоље.)
ЛЕЉКО:
Брже за њим! крв сам му видио!
(Излети за Томиславом. За њим сви његови.)
МИЛЕНА (клекне са друге стране крај Прехвале.)
О поведи и мене сестрице!
(Застор падне)
|