Prehvala/49
| ←Dvanajsti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić TRINAJSTI PRIZOR |
Četrnjesti prizor→ |
TRINAJSTI PRIZOR
Mati kraljeva uđe na vrata.
PREHVALA (začuđena, za ssbe):
Kraljica!
MILENA (isto tako):
Kraljica!
MATI KRALjEVA (ulazi veličanstveno, i dođe ia sred sobe, dade znak Mileni da ide.)
MILENA (ode.)
MATI KRALjEVA (okrene se Prehvali i pruži joj ruku.)
PREHVALA (poljubi je u ruku.)
MATI KRALjEVA (gledi je podugo):
Da sednemo!
PREHVALA (podnese joj stolicu, i ona sedne, a Prehvala ostane stojeći.)
MATI KRALjEVA (odmereno):
Ti znaš ko sam?
PREHVALA:
Svijetla kraljica!
MATI KRALjEVA:
Mati tvoga kralja, razumi me!
Mati! Ti si rano izgubila
Mater svoju, a jošt nisi sama
Odljuljala sina u kolevci,
Pa ćeš teško znati, šta to kaže,
Mati! Mati ljubov je jedina
Koja nezna za dno ni krajeve,
Kojoj žrtva ime je neznano,
Koja rado živo daje srdce,
Al’ i svet je zapalit' gotova
Kad joj valja čedo spašavati.
Sad znaš koga tu pred sobom imaš.
PREHVALA (za sebe):
Jao bože! što će sad da bude!
(Jasno.)
Svoje majke poznala nijesam,
Al’ sam svaku štovat’ naučila.
MATI KRALjEVA:
Dakle k delu. Moj sin, krolj tvoj svoje
Srdce tebi dao je. Ne sumnjam
Da ne ceniš dar taj po vrednosti.
Al’ nemogu razumet’ nikako,
Da ga nisi primit’ pohitila.
PREHVALA:
Svetla kruno, pravo si mislila.
Znam ja milost moga cenit' kralja,
Znam da njojzi ravna blaga nema:
Al’ taj dični dar primit' se mogu,
Jer ga nesmem primiti, kraljice!
MATI KRALjEVA:
Načula sam. Ali moraš znati,
Da su dužni podanici kralju
I sam život na žrtvu prineti.
PREHVALA:
Znam kraljice, ali ne poštenje!
MATI KRALjEVA:
U savezu kćeri županove
S jednim prostim malim vlastelinom
Baš suviše toga ne nalazim
Što bi onu poštu pribavljalo
Koju kralju žrtvovat' ne smemo!
PREHVALA:
Kad tu svezu sjajno skopča delo,
Kad se javi kao čisti venac
Koji oplete zahvalnost zaslugi:
Onda nema istina sjajnosti
Koju ljudi poštom nazivaju,
Al' ne mogu ni kraljevska usta
Pravu onu poštu odreći joj
Koju rađa pravda i zasluga.
A poštenje, o kom ja govorim,
Leži kruno u zadanoj reči,
Koju moram sveto održati,
Ako neću da me svet prezire.
MATI KRALjEVA:
Vidim da si i lepa i mudra.
Primiću ti sve što si kazala;
Ali i ti onu moju primi
Kojoj ništ se prigovorit neda.
Ti ne možeš od reči uteći?
Dobro? Stoji! ali i to stoji,
Da sam onaj kom’ si reč zadalo
Morao bi od nje odustati
I kralju te svomu ostaviti.
Ta već same tvoje sreće radi
Ako si mu i najmanje draga
I kap krvi plemenite ima
Moro bi ti riječ natrag dati
I da nećeš da ti ]e povrati.
PREHVALA:
Može biti, da bi učinii
Kako kažeš: ali dosad nije.
MATI KRALjEVA:
A da datu reč natrag ti vrati,
Bi l' se onda mom sinu sklonila?
PREHVALA:
Onda... Što me i ptaš, kraljice;
Čega nije, čega biti neće!
MATI KRALjEVA:
Il’ ako ga u životu nije?
PREHVALA:
Onda... sa mnom otac razpolaže!
MATI KRALjEVA (ustane i pristupi Prehvali milujući je rukom po obrazu):
Nemaš pravo, što nećeš da slušaš.
Nas sve mučiš, i kralja ubijaš...
Zašto? nedne čiste mašte radi!
Kralj te moli, tvoji te priklinju
Da se okaneš misli preterane
I pokoriš otcu i pameti
Pa da budeš srećna međ srećnima.
Evo i ja, mati tvoga kralja,
I kraljica koja krunu nosi,
I molim tem savetujem te,
Ostav’ mrtve. nek’ mirno spavaju,
A ne depaj srdca živućima,
Da onima u grobu zavide!
Učini mi što sam te molila!
Reci: hoću! pa je kraj nevolji!
A ja ću ti dobra mati biti!
PREHVALA:
O kraljice, te ti blage rćči
U nedrima srdce mi razdiru:
Al’ dok ne znam da je preminuo
Drugačije ne smem govoriti!
MATI KRALjEVA (ozbiljno):
Dakle ćemo grob mu potražiti.
(Za sebe.)
Nema li ga, ja ću mu ga dati!
(Pozdravi glavom Prehvalu i ode.)
|