Прехвала/49
| ←Дванајсти призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ТРИНАЈСТИ ПРИЗОР |
Четрнјести призор→ |
ТРИНАЈСТИ ПРИЗОР
Мати краљева уђе на врата.
ПРЕХВАЛА (зачуђена, за ссбе):
Краљица!
МИЛЕНА (исто тако):
Краљица!
МАТИ КРАЉЕВА (улази величанствено, и дође иа сред собе, даде знак Милени да иде.)
МИЛЕНА (оде.)
МАТИ КРАЉЕВА (окрене се Прехвали и пружи јој руку.)
ПРЕХВАЛА (пољуби је у руку.)
МАТИ КРАЉЕВА (гледи је подуго):
Да седнемо!
ПРЕХВАЛА (поднесе јој столицу, и она седне, а Прехвала остане стојећи.)
МАТИ КРАЉЕВА (одмерено):
Ти знаш ко сам?
ПРЕХВАЛА:
Свијетла краљица!
МАТИ КРАЉЕВА:
Мати твога краља, разуми ме!
Мати! Ти си рано изгубила
Матер своју, а јошт ниси сама
Одљуљала сина у колевци,
Па ћеш тешко знати, шта то каже,
Мати! Мати љубов је једина
Која незна за дно ни крајеве,
Којој жртва име је незнано,
Која радо живо даје срдце,
Ал’ и свет је запалит' готова
Кад јој ваља чедо спашавати.
Сад знаш кога ту пред собом имаш.
ПРЕХВАЛА (за себе):
Јао боже! што ће сад да буде!
(Јасно.)
Своје мајке познала нијесам,
Ал’ сам сваку штоват’ научила.
МАТИ КРАЉЕВА:
Дакле к делу. Мој син, крољ твој своје
Срдце теби дао је. Не сумњам
Да не цениш дар тај по вредности.
Ал’ немогу разумет’ никако,
Да га ниси примит’ похитила.
ПРЕХВАЛА:
Светла круно, право си мислила.
Знам ја милост мога ценит' краља,
Знам да њојзи равна блага нема:
Ал’ тај дични дар примит' се могу,
Јер га несмем примити, краљице!
МАТИ КРАЉЕВА:
Начула сам. Али мораш знати,
Да су дужни поданици краљу
И сам живот на жртву принети.
ПРЕХВАЛА:
Знам краљице, али не поштење!
МАТИ КРАЉЕВА:
У савезу кћери жупанове
С једним простим малим властелином
Баш сувише тога не налазим
Што би ону пошту прибављало
Коју краљу жртвоват' не смемо!
ПРЕХВАЛА:
Кад ту свезу сјајно скопча дело,
Кад се јави као чисти венац
Који оплете захвалност заслуги:
Онда нема истина сјајности
Коју људи поштом називају,
Ал' не могу ни краљевска уста
Праву ону пошту одрећи јој
Коју рађа правда и заслуга.
А поштење, о ком ја говорим,
Лежи круно у заданој речи,
Коју морам свето одржати,
Ако нећу да ме свет презире.
МАТИ КРАЉЕВА:
Видим да си и лепа и мудра.
Примићу ти све што си казала;
Али и ти ону моју прими
Којој ништ се приговорит неда.
Ти не можеш од речи утећи?
Добро? Стоји! али и то стоји,
Да сам онај ком’ си реч задало
Морао би од ње одустати
И краљу те свому оставити.
Та већ саме твоје среће ради
Ако си му и најмање драга
И кап крви племените има
Моро би ти ријеч натраг дати
И да нећеш да ти ]е поврати.
ПРЕХВАЛА:
Може бити, да би учинии
Како кажеш: али досад није.
МАТИ КРАЉЕВА:
А да дату реч натраг ти врати,
Би л' се онда мом сину склонила?
ПРЕХВАЛА:
Онда... Што ме и пташ, краљице;
Чега није, чега бити неће!
МАТИ КРАЉЕВА:
Ил’ ако га у животу није?
ПРЕХВАЛА:
Онда... са мном отац разполаже!
МАТИ КРАЉЕВА (устане и приступи Прехвали милујући је руком по образу):
Немаш право, што нећеш да слушаш.
Нас све мучиш, и краља убијаш...
Зашто? недне чисте маште ради!
Краљ те моли, твоји те приклињу
Да се оканеш мисли претеране
И покориш отцу и памети
Па да будеш срећна међ срећнима.
Ево и ја, мати твога краља,
И краљица која круну носи,
И молим тем саветујем те,
Остав’ мртве. нек’ мирно спавају,
А не депај срдца живућима,
Да онима у гробу завиде!
Учини ми што сам те молила!
Реци: хоћу! па је крај невољи!
А ја ћу ти добра мати бити!
ПРЕХВАЛА:
О краљице, те ти благе рћчи
У недрима срдце ми раздиру:
Ал’ док не знам да је преминуо
Другачије не смем говорити!
МАТИ КРАЉЕВА (озбиљно):
Дакле ћемо гроб му потражити.
(За себе.)
Нема ли га, ја ћу му га дати!
(Поздрави главом Прехвалу и оде.)
|