Prehvala/23
| ←Deseti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
TREĆI ČIN
PRVI PRIZOR
Soba u dvoru županovom.
Župan. Prehvala.
ŽUPAN:
Sin župana trebinjskog polazi
Otcu kući i odgovor traži:
Šta mu mogu kazati, Prehvalo?
PREHVALA (nestašno):
Da mu želim dobru sreću k putu.
ŽUPAN:
A kakav će odgovor poneti?
PREHVALA (umiljato k otcu):
Ti si meni tvrdu reč zadao
Da me nećeš udat’ preko volje?
ŽUPAN (neugodno):
Možda 6’ bilo bolje, da nijesam!
PREHVALA (uveravajući ga ljubko):
Za ovoj par nećeš se pokajat’!
ŽUPAN (ozbiljno):
A kakvu mu možeš kazat manu?
PREHVALA (tako isto):
Kaži čime da mi se dopadne?
ŽUPAN (naglašujući):
Mlad...
PREHVALA (šaljivo):
Još dečko...
ŽUPAN (izdižući):
Lijep k’o devojka...
PREHVALA (doskočljivo):
Ko se ikad ud’o za devojku?
ŽUPAN (kao pre):
Gospodskoga roda i kolena...
PREHVALA (ironično):
Mi imamo i kralja za ženidbu.
ŽUPAN (tužno):
Otcu će mu vrlo žao biti...
PREHVALA (malo pakostno):
Uz drugu će snahu prežaliti...
ŽUPAN (jedovito):
Ali kako i šta da mu kažem?
PREHVALA (iskreno):
Kaži istinu, biće ti najlakše.
ŽUPAN (moleći):
Pođi, kćerko, ma meni za volju,
Pa ćeš vidit’, da će dobro biti...
PREHVALA (nežno s dubokim osećanjem):
Reci: umri — rado ću umreti;
Pre me ubi neg da me primoraš.
ŽUPAN:
No, no! Zato ne moramo mreti!
Kad već nećeš, nikud mi s’ ne može...
(Slegne s rameni.)
Neka ide, neka otcu kaže...
(Neugodno.)
Šta da kaže?
(Odsečno.)
Nek’ kaže, što hoće!
(Ode.)
PREHVALA:
Moj me otac jošte ne poznaje!
S ovim srdcem i s ovom pameću
Mogu samo onom dati ruku,
Kom ravnoga među ljudma nema:
Dakle... ko il’ zlatnu nosi krunu,
Ili svrši delo najslavnije!
(Ode.)
|