Prehvala/18
| ←Peti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić ŠESTI PRIZOR |
Sedmi prizor→ |
ŠESTI PRIZOR
Predislav, Tomislav i drugi vojnički častnici dođu.
ŽUPAN:
Na zastavah viju vam se venci,
Sigurno ste Grke pobedili.
PREDISLAV:
Nova slava ime ti obasu,
Potukosmo hametom despota.
ŽUPAN:
A ti kazuj, čim da ti zahvalim,
Spram tvojih sam zasluga siroma.
PREDISLAV (ukazuje na Tomislava):
Danas hvala ovomu pristoi.
On učini čudo od junaštva.
I ako mu Bog život produži,
U njemu ćeš imat’ vojskovođu,
Za kog će ti svijet zaviditi.
TOMISLAV (smerno):
Poštedi mi obraz, vojevodo!
PREDISLAV:
Da na mlad ti se obraz ne osvrćem,
Druge tražit’ moroo bih reči,
Jer ovijem, što tu izgovorih,
Na senke ti delu ne naslikah.
ŽUPAN (Tomislavu):
Sad ćeš dakle primit’ mi ponudu.
Jošt nijedan junak ne odreče
Za pobedu primiti nagradu,
Pak se i ti ne moraš uztezat’
Primit ono, što si zaslužio.
TOMISLAV:
Ostavi me, dok toliko svršim,
Da mi svaka nagrada priliči,
Koju tvoja može dati ruka.
Tim ćeš samo većma zadužit’ me.
Jer volem ti iz mraka sujnuti
Kao sunce, kad ga oblak pređe,
Neg’ iz male većom bivat’ zvezdom.
Pa se činit’ oku naviknutom
Da sam zvezda kad već budem sunce.
ŽUPAN:
Ko uslugu pušta bez nagrade,
Gubi pravo novu zaiskati.
No za to jošt imamo vremena.
(Prdislavu.)
A sad hodi, stari prijatelju,
Da mi bitku potanko opišeš,
Jer junaci, koji ostariše,
Biju boje, kad im se kazuju.
(Prehvali.)
Bigre s tvoji već dolazi konji,
Pa ti želim, da se lepo prođeš.
(Tomislavu.)
A ti sutra dođi Tomislave,
Da nas vreme oba ne ošteti.
Ode sa Predislavom i drugima, ostanu Prehvala, Tomislav.
PREHVALA (Tomislavu):
I ja sam ti u dugu za slavu,
Koju danas kući mi pribavi
Pa ako ti ponos uzkraćuje,
Od otca mi primiti nagradu,
Sigurno se uztezati nećeš
Primit’ hvalu iz usta gospođe.
TOMISLAV:
Od tebe je jošt manje smem primit’;
Jer što svrših tobom samo vrših,
Te se i sam tebi imam zahvalit'.
PREHVALA:
Prava snaga dovolji se uspehom,
A zaslugu drugim rado ustupa.
Tako i vi junaci zaslugu
Gospođama rado ostavljate.
No zato je ipak zasluga vaša,
A zahvalnost mala dužnost naša.
TOMISLAV:
O ne misli, da se tek udvaram.
Istina je, što ti rekoh, prava.
Kad nadamnom sablje zveketaše,
Prehvalu sam čuo na bojištu,
Kako prima, kako dočekuje
Svog junaka srdačnim pozdravom;
Kad na mene koplja doletahu,
Pred očima njen mi lik je stoj’o,
Kako brižno i sa strahom pita,
Da l gde ljuta ne tišti me rana?
Kad u boju smrt pred mene dođe,
I pruži mi svoju hladnu ruku,
Da me u grob, u večni mrak vodi,
U smrt gledah, a u sebi mišljah,
Prehvala će, kad se s boja vratim,
Izšetati radostna pred mene,
I ko jasno ogranut’ me sunce,
I sa strujom srdca razdragana
Nov mi lepši život odključati.
Jesam li se prevario, gospo?
PREHVALA:
Svagda će se radovat' Prehvala,
Kad junaku zvezdom k slavi bude.
I da te je koplje obranilo,
K'o rođaka bih te negovala,
A da oštra poseče te sablja,
K’o brata bih tebe oplakala,
Jer duh cenim, koji te uznosi,
I junačku štujem ti desnicu,
Pa ti želim da se u svetu digneš,
I najboljem sedneš uz koleno,
A kad bi te sudba spriječila,
Žalila bih divne ti vrline,
A sa njima i moje lepe želje,
Koje jedan grob bi progutao.
No sad, kad te blagi Bog sačuva,
Crimi hvalu za uslugu lepu,
I znaj da si raškomu županu
Na kalpaku od zlata čelenka.
|