Прехвала/18
| ←Пети призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ШЕСТИ ПРИЗОР |
Седми призор→ |
ШЕСТИ ПРИЗОР
Предислав, Томислав и други војнички частници дођу.
ЖУПАН:
На заставах вију вам се венци,
Сигурно сте Грке победили.
ПРЕДИСЛАВ:
Нова слава име ти обасу,
Потукосмо хаметом деспота.
ЖУПАН:
А ти казуј, чим да ти захвалим,
Спрам твојих сам заслуга сирома.
ПРЕДИСЛАВ (указује на Томислава):
Данас хвала овому пристои.
Он учини чудо од јунаштва.
И ако му Бог живот продужи,
У њему ћеш имат’ војсковођу,
За ког ће ти свијет завидити.
ТОМИСЛАВ (смерно):
Поштеди ми образ, војеводо!
ПРЕДИСЛАВ:
Да на млад ти се образ не осврћем,
Друге тражит’ мороо бих речи,
Јер овијем, што ту изговорих,
На сенке ти делу не насликах.
ЖУПАН (Томиславу):
Сад ћеш дакле примит’ ми понуду.
Јошт ниједан јунак не одрече
За победу примити награду,
Пак се и ти не мораш узтезат’
Примит оно, што си заслужио.
ТОМИСЛАВ:
Остави ме, док толико свршим,
Да ми свака награда приличи,
Коју твоја може дати рука.
Тим ћеш само већма задужит’ ме.
Јер волем ти из мрака сујнути
Као сунце, кад га облак пређе,
Нег’ из мале већом биват’ звездом.
Па се чинит’ оку навикнутом
Да сам звезда кад већ будем сунце.
ЖУПАН:
Ко услугу пушта без награде,
Губи право нову заискати.
Но за то јошт имамо времена.
(Прдиславу.)
А сад ходи, стари пријатељу,
Да ми битку потанко опишеш,
Јер јунаци, који остарише,
Бију боје, кад им се казују.
(Прехвали.)
Бигре с твоји већ долази коњи,
Па ти желим, да се лепо прођеш.
(Томиславу.)
А ти сутра дођи Томиславе,
Да нас време оба не оштети.
Оде са Предиславом и другима, остану Прехвала, Томислав.
ПРЕХВАЛА (Томиславу):
И ја сам ти у дугу за славу,
Коју данас кући ми прибави
Па ако ти понос узкраћује,
Од отца ми примити награду,
Сигурно се узтезати нећеш
Примит’ хвалу из уста госпође.
ТОМИСЛАВ:
Од тебе је јошт мање смем примит’;
Јер што сврших тобом само врших,
Те се и сам теби имам захвалит'.
ПРЕХВАЛА:
Права снага довољи се успехом,
А заслугу другим радо уступа.
Тако и ви јунаци заслугу
Госпођама радо остављате.
Но зато је ипак заслуга ваша,
А захвалност мала дужност наша.
ТОМИСЛАВ:
О не мисли, да се тек удварам.
Истина је, што ти рекох, права.
Кад надамном сабље звекеташе,
Прехвалу сам чуо на бојишту,
Како прима, како дочекује
Свог јунака срдачним поздравом;
Кад на мене копља долетаху,
Пред очима њен ми лик је стој’о,
Како брижно и са страхом пита,
Да л где љута не тишти ме рана?
Кад у боју смрт пред мене дође,
И пружи ми своју хладну руку,
Да ме у гроб, у вечни мрак води,
У смрт гледах, а у себи мишљах,
Прехвала ће, кад се с боја вратим,
Изшетати радостна пред мене,
И ко јасно огранут’ ме сунце,
И са струјом срдца раздрагана
Нов ми лепши живот одкључати.
Јесам ли се преварио, госпо?
ПРЕХВАЛА:
Свагда ће се радоват' Прехвала,
Кад јунаку звездом к слави буде.
И да те је копље обранило,
К'о рођака бих те неговала,
А да оштра посече те сабља,
К’о брата бих тебе оплакала,
Јер дух ценим, који те узноси,
И јуначку штујем ти десницу,
Па ти желим да се у свету дигнеш,
И најбољем седнеш уз колено,
А кад би те судба спријечила,
Жалила бих дивне ти врлине,
А са њима и моје лепе жеље,
Које један гроб би прогутао.
Но сад, кад те благи Бог сачува,
Црими хвалу за услугу лепу,
И знај да си рашкому жупану
На калпаку од злата челенка.
|