Prehvala/16

Prehvala
Pisac: Jovan Subotić
ČETVRTI PRIZOR

ČETVRTI PRIZOR
Soba u dvoru kneza Negoslava.
Negoslav i Mirad uđu.

NEGOSLAV:
Hodi brže, dragi prijatelju,
Jedva sam te doček’o. Govori!
Omile li Tomislav županu?
MIRAD:
A komu se on umilit' neće!
Mlad a junak, lijep k’o devojka.
Dobra srdca a visoke duše...
NEGOSLAV (smešeći se):
Dosta, dosta; vidi se o sinu
Da govoriš —
MIRAD:
O sinu, da kako!
Baš ako ga i nisam rodio.
S težkom sam ga brigom odhranio.
NEGOSLAV:
Dakle, misliš da će stari župan
Na našu se stranu privoleti?
MIRAD:
Ja ovako u toj stvari sudim.
Kada župan dozna, da je Tomislav
Sin staraji kralja Tešimira,
Već po svome k otcu prijateljstvu
Pomoći će pravom nasledniku.
A kad uzmeš, da kralja ne ljubi,
A na mater da mu ljuto mrzi,
Možeš li se i posumnjat, kneže,
Da se neće uz nas podignuti.
NEGOSLAV:
I ja tako mislim, prijatelju!
MIRAD:
A sad k tomu jošte nešto dođe,
Što će u poslu mnogo pripomoć’ nam.
NEGOSLAV:
No! govori!
MIRAD:
Knez Strašimir ugrabi Prehvalu,
I htede je u svoj dvor odvesti,
A Tomislav otme mu devojku,
I župonu vrati ne dirnutu...
NEGOSLAV (veseo):
No, sad župan naš je zacijelo,
Za Prehvalu i Rašku će dati.
MIRAD:
A za narod nemoj se brinuti.
Samo pusti u svijet pripovest,
Šta učini maćuha s pastorkom,
Kako dete od šest godinica
Krvavima ubijce rukama
I bezbožnom nožu mu predade,
Da ga s puta svom sinu ukloni,
Zlatnu krunu ovome pribavi,
Pa ćeš vidit, da će ceo narod
Dignuti se uz svog kraljevića.
K tomu, naš je prorok đerevički
A narod će svuda za njim slepo!
Pa i slika mladog kraljevića
Za nama će svakoga povući;
Ta isti je pokojni Tešimir
Drugog krstnog lista ne treba mu.
NEGOSLAV:
A vlastela, kako ona stoji?
Bi l’ kod svakog, kojima te poslah?
MIRAD:
Više svrših, neg što sam mislio.
Župan Miljko na našoj je strani,
Uz kog stoji i župan Moravski.
Zahumske sam glave pridobio.
I u Dukli mnogi s nama drže.
NEGOSLAV (misli se):
I Tomislav jošt ništa ne sluti?
Jošt ni reči o svom rodu nezna?
MARAD:
A ko bi mu smeo to kazati?
On bi drž’o za greh i sramotu
Taiti se, kriti i lagati.
Jošt me tvrdo za svog otca drži,
I ko bi mu rek'o, da se vara,
Zakl’o bi ga zubi, ako drugog
Nebi taj čas oružja imao.
NEGOSLAV:
Onda bolje, da ništa i nezna.
Ne kaza mi, što Leljko govori.
MIRAD:
Što pre pođeš, draže će mu biti.
NEGOSLAV:
Već odavna nisam ga vidio!
MIRAD:
Tu je bio nekoliko puta.
Ali uvek po noći dolazi,
Da ga nebi kogod opazio.
NEGOSLAV:
A poznaje l' Tomislav proroka?
MIRAD:
I poznaje, i ne poznaje ga.
Kad god dođe tako se preruši,
Da svaki put drugčije izgleda.
Vidi dete pa odmah odlazi.
NEGOSLAV:
Sad nam dakle drugo ne ostaje,
Neg da ideš raškome županu
I da s njime na čisto iziđeš.
MIRAD:
Idem samo na koji dan kući,
Da naredim, ako što uztreba,
Pa ću odmah županu otići
A sad s Bogom!
NEGOSLAV:
S Bogom mi pošao.
(Odu jedan na jednu, drugi na drugu stranu.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.