Прехвала/16

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ЧЕТВРТИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ПРИЗОР
Соба у двору кнеза Негослава.
Негослав и Мирад уђу.

НЕГОСЛАВ:
Ходи брже, драги пријатељу,
Једва сам те дочек’о. Говори!
Омиле ли Томислав жупану?
МИРАД:
А кому се он умилит' неће!
Млад а јунак, лијеп к’о девојка.
Добра срдца а високе душе...
НЕГОСЛАВ (смешећи се):
Доста, доста; види се о сину
Да говориш —
МИРАД:
О сину, да како!
Баш ако га и нисам родио.
С тежком сам га бригом одхранио.
НЕГОСЛАВ:
Дакле, мислиш да ће стари жупан
На нашу се страну приволети?
МИРАД:
Ја овако у тој ствари судим.
Када жупан дозна, да је Томислав
Син стараји краља Тешимира,
Већ по своме к отцу пријатељству
Помоћи ће правом наследнику.
А кад узмеш, да краља не љуби,
А на матер да му љуто мрзи,
Можеш ли се и посумњат, кнеже,
Да се неће уз нас подигнути.
НЕГОСЛАВ:
И ја тако мислим, пријатељу!
МИРАД:
А сад к тому јоште нешто дође,
Што ће у послу много припомоћ’ нам.
НЕГОСЛАВ:
Но! говори!
МИРАД:
Кнез Страшимир уграби Прехвалу,
И хтеде је у свој двор одвести,
А Томислав отме му девојку,
И жупону врати не дирнуту...
НЕГОСЛАВ (весео):
Но, сад жупан наш је зацијело,
За Прехвалу и Рашку ће дати.
МИРАД:
А за народ немој се бринути.
Само пусти у свијет приповест,
Шта учини маћуха с пасторком,
Како дете од шест годиница
Крвавима убијце рукама
И безбожном ножу му предаде,
Да га с пута свом сину уклони,
Златну круну овоме прибави,
Па ћеш видит, да ће цео народ
Дигнути се уз свог краљевића.
К тому, наш је пророк ђеревички
А народ ће свуда за њим слепо!
Па и слика младог краљевића
За нама ће свакога повући;
Та исти је покојни Тешимир
Другог крстног листа не треба му.
НЕГОСЛАВ:
А властела, како она стоји?
Би л’ код сваког, којима те послах?
МИРАД:
Више сврших, нег што сам мислио.
Жупан Миљко на нашој је страни,
Уз ког стоји и жупан Моравски.
Захумске сам главе придобио.
И у Дукли многи с нама држе.
НЕГОСЛАВ (мисли се):
И Томислав јошт ништа не слути?
Јошт ни речи о свом роду незна?
МАРАД:
А ко би му смео то казати?
Он би држ’о за грех и срамоту
Таити се, крити и лагати.
Јошт ме тврдо за свог отца држи,
И ко би му рек'о, да се вара,
Закл’о би га зуби, ако другог
Неби тај час оружја имао.
НЕГОСЛАВ:
Онда боље, да ништа и незна.
Не каза ми, што Лељко говори.
МИРАД:
Што пре пођеш, драже ће му бити.
НЕГОСЛАВ:
Већ одавна нисам га видио!
МИРАД:
Ту је био неколико пута.
Али увек по ноћи долази,
Да га неби когод опазио.
НЕГОСЛАВ:
А познаје л' Томислав пророка?
МИРАД:
И познаје, и не познаје га.
Кад год дође тако се преруши,
Да сваки пут другчије изгледа.
Види дете па одмах одлази.
НЕГОСЛАВ:
Сад нам дакле друго не остаје,
Нег да идеш рашкоме жупану
И да с њиме на чисто изиђеш.
МИРАД:
Идем само на који дан кући,
Да наредим, ако што узтреба,
Па ћу одмах жупану отићи
А сад с Богом!
НЕГОСЛАВ:
С Богом ми пошао.
(Оду један на једну, други на другу страну.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.