Prehvala/12
| ←Jedanajsti prizor | Prehvala Pisac: Jovan Subotić DVANAJSTI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
DVANAJSTI PRIZOR
TOMISLAV (sam, ćuti poduže):
Dođi i ti s nama! Tako reče.
Reči nisu hladne i nemile,
Al’ kakvim mi dozujaše glasom,
Kakav li ih pogled doprati mi!
K’o kad lovac k sebi zovne pseto,
Koje mu je po volji lovilo,
K’o kad lavče na miša pogledi,
Koji mu je uze pregrizao!
(Gledi grivnu, pa je tresne o zemlju.)
Idi od mene ti prokleto zlato!
U ruci mi kao adski ugljen
Goriš. Idi, odkud si i došlo,
U dubljinu, hladnu pomrčipu,
Gde s’ ne rađa što od sunca živi,
Gde ne struji, što u srdcu bui,
Gde s’ ne čuje, što duši govori.
Idi... idi... pa da bi se s tobom
Sve iz sveta zlato izgubilo,
I sve ono od ljudi odmaklo,
Što čoveka luči od čoveka,
Jednog pravi da je Bog na zemlji,
A drugoga da ni to ne vredi,
Šgo pod nogom o aj prah gaženi...
Meni tako! I baš danas tako!
Komad zlata za ljubeće srdce!...
Kći županska za župana čuva
Nežnu ružu, cveće od ljubovi;
Hleba treba gladnoj sirotinji,
Golotinji zlata, da se odene!...
No pričekaj, hola županico!
Prosta stoji gora siromahu,
Pa kad joj se na venac uspuža,
Više stoji nego svi župani
U visokih dvori na ravnici;
Živi duša i u golom sipu,
Koja može u nebo dignut' se,
I uzletit’ nad svetske potrebe,
I prezreti, što je preko gledi,
I posramit’ darom bogatoga!...
Van iz srdca, (kao da kida što iz srdca) anđelski satano!
I ako se ne daš izgoniti,
I srdce ću s tobom izčupati!
Misli na nju! umri mi u glavi!
A grobu joj čuvara postavljam
Tebe, dični ponosu junaka!
Vuci sablju i ne daj joj nikad,
Da ni u snu, iz groba napolje!...
Ho! kako sam i pomislit’ mog'o,
Da će hola županova kćerca
Na tu mis’o ikad pasti moći,
Da se ovo srdce usudilo
Njen visoki lik u se uzeti,
I k’o svome Bogu klanjat’ mu se!
No polako!... ta i vi ste ljudi,
Bol i vaša srdca osećaju:
Danas sam ti čast i život spas’o,
Sutra ću te za srdce ujesti.
(Digne grivnu.)
Odi amo! Ti bija oružje,
Kojim me je u srdce ranila,
Ti ćeš biti ona smrtna strela,
Kojom ja nju u srdce raniću!
Neću te tu ostaviti, da te
Blato skrije, blato otrovano!
Nego ću te natrag poslati joj,
Pa ti kaži materinom zlatu,
Da prezirem i tebe i... Tako!
(Ode na desnu stranu.)
Zavesa pada.
|