Прехвала/12

Прехвала
Писац: Јован Суботић
ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР

ДВАНАЈСТИ ПРИЗОР

ТОМИСЛАВ (сам, ћути подуже):
Дођи и ти с нама! Тако рече.
Речи нису хладне и немиле,
Ал’ каквим ми дозујаше гласом,
Какав ли их поглед допрати ми!
К’о кад ловац к себи зовне псето,
Које му је по вољи ловило,
К’о кад лавче на миша погледи,
Који му је узе прегризао!
(Гледи гривну, па је тресне о земљу.)
Иди од мене ти проклето злато!
У руци ми као адски угљен
Гориш. Иди, одкуд си и дошло,
У дубљину, хладну помрчипу,
Где с’ не рађа што од сунца живи,
Где не струји, што у срдцу буи,
Где с’ не чује, што души говори.
Иди... иди... па да би се с тобом
Све из света злато изгубило,
И све оно од људи одмакло,
Што човека лучи од човека,
Једног прави да је Бог на земљи,
А другога да ни то не вреди,
Шго под ногом о ај прах гажени...
Мени тако! И баш данас тако!
Комад злата за љубеће срдце!...
Кћи жупанска за жупана чува
Нежну ружу, цвеће од љубови;
Хлеба треба гладној сиротињи,
Голотињи злата, да се одене!...
Но причекај, хола жупаницо!
Проста стоји гора сиромаху,
Па кад јој се на венац успужа,
Више стоји него сви жупани
У високих двори на равници;
Живи душа и у голом сипу,
Која може у небо дигнут' се,
И узлетит’ над светске потребе,
И презрети, што је преко гледи,
И посрамит’ даром богатога!...
Ван из срдца, (као да кида што из срдца) анђелски сатано!
И ако се не даш изгонити,
И срдце ћу с тобом изчупати!
Мисли на њу! умри ми у глави!
А гробу јој чувара постављам
Тебе, дични поносу јунака!
Вуци сабљу и не дај јој никад,
Да ни у сну, из гроба напоље!...
Хо! како сам и помислит’ мог'о,
Да ће хола жупанова кћерца
На ту мис’о икад пасти моћи,
Да се ово срдце усудило
Њен високи лик у се узети,
И к’о своме Богу клањат’ му се!
Но полако!... та и ви сте људи,
Бол и ваша срдца осећају:
Данас сам ти част и живот спас’о,
Сутра ћу те за срдце ујести.
(Дигне гривну.)
Оди амо! Ти бија оружје,
Којим ме је у срдце ранила,
Ти ћеш бити она смртна стрела,
Којом ја њу у срдце ранићу!
Нећу те ту оставити, да те
Блато скрије, блато отровано!
Него ћу те натраг послати јој,
Па ти кажи материном злату,
Да презирем и тебе и... Тако!
(Оде на десну страну.)

Завеса пада.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.