Predislovije

←Život i priključenija

Predislovije Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

Obznanjenije→

Slatka je stvar, i puna bezlobne zabave i utešenija, spominjati se svoji[h] prošasti[h] vremena, od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla, u kolikim nevoljam mi je pomogla! Od koliki[h] 6edstvovanija i napastej izbavila! I koliko krat moje sovete i namerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila! I kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov druž[e]stva i prijateljstva — slatka stvar! Slatko ime! Slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo moji[h] ljubeznika i ljubeznica, blagodetelja i blagodetelnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda i[h] se stidim, i od koji[h] ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad i[h] pominjem, pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestano lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovet „poznaj sebe” vrlo se kasno prima.

Trideset i osam moji[h] prošasti[h] godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: „Kamo sreća da su naši stari pametniji bili!” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje, u moju vlast, i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovet premudroga Pitagora — da se k sebi vratim da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao: ili razgovore učeni[h] ljudi slušam ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o Tom MISLIM, O TOM se upražnjavam i TO uzdišući sebe pitam, otkud sam na ovi svet došao? Šta sam u njemu činio? I kud ću iz njega poći?

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bi[h] sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti i tako srpske kćeri prsima, koje su me odojile, ako ne koliko bi[h] rad, barem koliko mogu, blagodaran javiti se. j Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti, a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

Vospitanije mladosti [jeste] stvar najnužnija i najpoleznija človeku na svetu, budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovatelno, i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna, za koje roditelji (o, roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da i [h] ne razmažuju, da i[h] ne kvare, da i[h] od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva ćudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost I proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od koji[h] zli[h] obiknovenja valja da i[h] čuvaju od detinjstva. Nji[h]ova mlada telesa u zdravlju da sadržavaju, na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost; da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; nji[h]ov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvi [h] ludi [h] plašenja čuvajući i[h]. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, nji[h]ovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mišljenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju, zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od nji[h] da udaljavaju. No, o ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više; ovde Toliko javljam, da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju nji[h]ove dece želiću pomoći.

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečeskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pritom i knjige učeni[h] ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim upravljenijem različnu bogati[h] i siroma[h]a rodi-telja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovete i nastavljenija, koje sam od učeni[h] ljudi naučio i iz polezni[h] knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđavati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božjim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s Toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga pristrastija i licemerja, a osobito samoljubja. Pravdu i istinu radiću vsegda pred očima imati.

Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života. S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego provoditi sve svoje življenje s ljudma koji[h] svojstva, narave i ćudi ne poznajemo. I, zaist[a], iz toga se po višoj časti rađaju nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge. Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva nji[h]ova namerenija, dviženija i dela, o tom su se trudili najveći ljudi, i do danas o tom se upražnjavaju i staraju veliki filosofi. Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja starost bila poznati kakvi su ljudi i iz koji[h] uzroka bivaju taki ili drugojači, kakvi bi valjalo da budu i črez koja sredstvija mogli bi taki postati. Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti? Kako možemo drug drugu ugoditi, tiho, mirno i ljubezno između sebe živovati i dne žitija našega, koliko je moguće, oblekčati i usladiti, potaštiću se izjasniti.

Što se kasa poznanstva sebe, pravda, da je vrlo mučna stvar, budući da koliko nevežestvo, toliko i mnogo više samoljubje zatvaraju nam oči i ne dadu nam gledati sebe s ružne strane. No, ako je što dobra u nami, to nam je milo gledati, to dobro vidimo i tome se čudimo; a što nam nije milo viditi, to za leđa mećemo i dobro sakrivamo. No, i u ovom, moje slabosti, moje pogreške i budalaštine dale su mi na konac poznati da sam slab i nerazuman. A svrh svega, sveta nauka, božji dar, nebesni svet, nauka i knjige premudri[h] i prosvešteni[h] ljudi, učeni[h] ljudi, istini blagodetelja čelovečeskoga roda, dale su mi sposob proći i dostignuti do najpotajeniji[h] zapletaka srca mojega; prosvetile su me i dale su mi više poznanstva nego što bi[h] mogao pridobiti iskustvom hiljadugodišnjega življenja na zemlji. Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju.

Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano utešenije i neizrečenu radost čuvstvovaću, imajući priliku za spominjati i poznanstvu poslednji[h] rodova predati imena moji[h] prijatelja, ljubeznika i blagodetelja. Ne mogući, inače, vozotvetstvovati nji[h]ovoj slatkoj ljubavi, oblekčaću prsi moje javivši svetu moje pripoznanstvo i blagodarnost k njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti. Preporučiću spominjanju i blagodarnosti naši[h] unuka imena dobri[h] i milostivi[h] blagodetelja koji izvole pomoći da izdam na štampu kako ovu knjigu, tako i što drugo koje nameravam iz polezni[h] knjiga prevoditi. Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom učenija osijati i prosvetiti, da na svoj jezik prevode, sastavljaju i na štampu što izdaju; da se postaraju za matere svoje i sestre, za supruge i kćeri, prevodeći im izbrane knjige učeni[h] naroda, dajući im na ovi način blagopotrebnu zabavu, ukrašavajući nji[h]ove naravi, prosveštavajući nji[h]ov um i oblagorođavajući njihovo srce istinim blagorodstvom dobrodetelji i prosveštenija razuma. Neka se potašte i po[h]ite dovesti u svoj rod zlatno i blagopolučno vreme kad će srpske kćeri i supruge čitati Pamelu, Telemaha, povesti Marmontelove i proče ovima podobne knjige na svom prostom dijalektu. I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svoji[h], prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanijenji[h] ovog dobrog vospitanija, napajajući i[h] razumom i dobrodeteljiju zajedno s mlekom prsiju svoji[h]. Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam i[h] dobre; i ako gdi pogrešavaju, ili čineći ono što ne bi valjalo, ili izostavljajući ono što bi valjalo, u tom pogrešavaju ili iz prirodne čelovečeskomu jestestvu slabosti, ili iz neznanja i nerasudija, misleći i sudeći svrh stvari nepravo. Vrlo je malo taki[h] ljudi koji samo iz zloće srca i s namerenijem čine zlo samo zašto im je zlo milo. Sa svim tim, moje namerenije, budući ispravljenije narava i običaja, dobre hvaleći, a zle pohuždavajući, uzdam se da mi se neće za zlo primiti obličenije zloupotrebljenija čelovečeskih. Niko ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava; a ko se može pohvaliti da je bez slabosti i pogreške? Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski život bio. Zato, molim, neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i lica, osuždenije zli[h] običaja i zloupotrebljenija. Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo; ja nejmam nikakva uzroka s moje strane na nji[h] tužiti se. Ako li gdi budem to činiti, zaisto neću radi mene, no polze radi moji[h] čitatelja: da ako ko što takovo pri sebi pozna, da se ispravi. Meni je žao da ljudi koji ne misle, ne sude i ne postupaju sledujući pravilu zdravoga razuma, sebi [h]ude i vrede. O, koliko bi svi ljudi na zemlji s[a] strane božije blagopolučni mogli biti kad ne bi sami svoje zlopolučije uzrokovali, misleći i živeći nakrivo! Bog bi morao zao biti kad bi rod čelovečeski na nji[h] ovo zlo i nesreću sazdao; a to ko može, zdrav mozak imajući, i pomisliti? Otkud, dakle, nesreća? Valjada je sa strane človekove. Aj človek, biva li svojevoljno i dobrovoljno nesrećan? Nikako! Jasno je, dakle, da iz neznanstva i nerazumija proishodi po višoj časti naše zlopolučije. Gubimo se po stranputicama, a čini nam se da smo na pravom velikom putu; ko nam sme reći da nismo? Gotovi smo nama[h] na kavgu. Svak se sebi čini na pravom putu, a drugoga sudi za izgubljena. Ko god ne vidi, ne može uprav hoditi; a ko god ne ume misliti i suditi, ne može ni svoja dela kako valja upraviti. Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom — vrlo krivo; na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da beži, jer ne može uteći ni sakriti se. Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne mogući uteći, ne valja ni da bežimo; a od požara, velike vode, kuge i drugi[h] mnogi[h] zala, mogući se sačuvati i ne hoteći, vrlo ludo poslujemo. Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući nji[h]ove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Ako li se ko nađe ko bude moje prostosrdačno namerenije i bespristrasno pisanje na zlo tolmačiti, primajući za obidu i obličenije običaja u kojim je on vospitan i koji se njemu dobri čine, znam da će me osuditi i o meni zlo govoriti. Ja sam i to predvidio i nisam se tome nenadao. Ko može svim i toliko različnim ljudma ugoditi! Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati. Ukorenjenije stari[h] običaja podobno je korenju veliki[h] drva; za koliko godina su se uglubljavala daleko u zemlju, toliko potrebuju da se osuše. Valja se malo i usuditi i početi misliti kako će ljudi na sto godina posle nas misliti, ako nismo radi ostati vsegda u prvoj prostoti i detinjstvu. Da nisu se Evropejci usudili misli svoje popravljati i um naukom prosveštavati, ostali bi do danas u prvoj gluposti i varvarstvu i bili bi podobni bednim narodom afrikanskim.

Priklad drugi[h] naroda daje mi drznovenije. Naći će se dovoljno ostroumni[h] i pravosudni[h] lica između braće moje koji će poznati čiji sam ja interes i polzu pišući želio i iskao. Ako li što gdi bude pogrešeno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utešenija dajući priklad učenim mojega naroda da srpski počinju na štampu što dobro izdavati. Šteta da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce. Ako ništa, poznaće braća moja userdije moje k njima posle moje smrti i to je taman vreme za koje se valja starati i pisati. Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima. Utešen ću poći s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze koliko sam mogao i da nisam zaludu živio.

Iz toga što sam dovde govorio može se poznati, od časti i nakratko, šta će ova moja knjiga u sebi sadržavati; nije više potreba o tom govoriti. Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su nji[h]ovi običa[j]i? Dvadesetipetgodišnje moje prebivanje i putovanje u Dalmaciji i Crnoj Gori, u Albaniji, u Greciji, u različni ostrovi Sredizemnoga Mora, u Smirni, u Italiji, u Moldaviji i, sad, u Germaniji daće dovoljno materije zabave i razgovora. Oglasio sam u pismu k ljubezniku mojemu Haralampiju da nameravam izdati Sovete zdrabago razuma, koja će knjiga sadržavati najizbranije misli i sovetovanja učeni[h] ljudi s razni[h] jezika prevedene, o kom poslu počinjem s pomoću boga truditi se ovde u Lajpsiku, a, međutim, izdavaću ove moje slučaje, čekajući [h]oće li se koji dobar Srbin naći da pomogne s troškom. Uzdam se u promisal neba da će pomoći mojemu bratoljubnomu namereniju, budući da koliko mi daruje života, u napredak u ovom delu i upražnjeniju nameravam provesti.

Tebi, dakle, o ljubeznjejši i sladčajši slavenosrpski narode, posveštavam koliko ovu, toliko i one koje će sledovati plode i žertve mojega pera. Vami, poželani žitelji Serbije, Bosne, Hercegovine, Črne Gore, Dalmacije, Horvatske, Srema, Banata i Bačke, vami i vašim poslednjim unukom, s gorećim i punim ljubavi srcem, ovi moj mali no userdni trud predajem! Primite (ako ništa) za zabavu. Ako gdi bude što pogrešeno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi. Ja ne znam [h]oću li gdi s vami jošte živiti i slatkog vašeg prijateljstva naslaždavati se. Toliko prosim, kad me ne bude na svetu, da mi želite od blagoga boga milost, koju i ja vami, zajedno s svetom razuma i nauke, i vašim sinovom i kćer[i]ma od roda v rod, dogod bog svet drži, vsesrdečno želeći prebivam do poslednjeg mojeg izdihanija dušom i telom sav vaš

U Lajpsiku, 1783, Dositej Obradovič avgusta 15.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.