Обзнањеније

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича наречног у калуђерству Доситеја њим истим списат и издат
Писац: Доситеј Обрадовић
Обзнањеније


Намеравам издати на тип триста ови[х] књига; свака ће состојати се из двадесет илити око двадесет и пет табака у великим октаву. Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.

Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату Тамишварскому. Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића. Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и желећи да његова деца њему подобна буду. Колико сам млад био, но памтим, како год данас, какву је силу на мени имало таково мојега родитеља свију људи спомињање. Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали. и то добро памтим, да моје младо детињско срце крепко би желило да и сам њему подобан будем и тако љубов и миловање други[х] људи да заслужим. Следовање ове историје показаће да сам ја по вишој части савршен узрок имао с људма, с којима сам живио, задовољан бити; но то приписујем њи[х]овој доброти. Толико могу уверити, да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће моје и рода сподобити се. Зато, како сам обештао, намах при овој прилици нећу изоставити родитељем напоменути да се старају сами са својим повотком деци својеј у време младости њи[х]ове добар приклад дати. Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти. С чим се нови суд најпре напуни, тим се и напоји; од свију, с којима се опходи, младост прима, ма навластито од родитеља које пре него бога познаје. Родитељи су чадом својим најљубезнији пријатељи, најсрдечнији доброжелатељи, највећи благодетељи и владетељи; они су им и први управитељи, водитељи и учитељи. Мати моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била. Спомињем се да би[х] је често находио горко плачући; и кад би[х] је питао зашто плаче, „За оцем твојим” — одговорила би ми. И тако годину и по плачевно прежививши у фтором браку и родивши последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону. Било ми је тада девет или десет година. По смрти матере моје, два брата моја, старији Илија и млађи Лука, и ја, вратили смо се к нашем стрицу Грујици који нас је као родитељ примио. Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији. Наша сестра, од свију нас најмлађа, именем Јулијанка, остала [је] у Семартону у дому дедову, гди по неколико месеци преставила се. Ова моја никад незаборављена и непрежаљена мала сестрица у петој години возраста показивала [је] особиту красоту и остроумије и да је живила, била би совршено подобна матери нашој. И данас тужи ми срце спомињући ју. Жалим је колико да је јуче умрла. Толико сам је љубио да, да је живила, не би се нигда од ње удаљити могао. Но, зар је тако изволила судбина да нема срце моје ништа на свету чему би се могло јако прилепити, за не имати никаква припедствија у широки свет удаљити се. Од то доба почео сам све људе који би ми најмање доброходства показали — за сродне и пријатеље, све жене које би ме само љубезна погледа сподобиле — за сестре и сроднице вмењавати. Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати. Од кога би[х] год чуо спомињати Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке. Ужасавао би[х] се чујући да има већи[х] и шири[х] река него Тамиш и височији[х] планина него унке око Семартона. Но, за не изоставити ниједно опстојатељство које може имати какав год сојуз с воспитанијем, нека ми се опрости да се мало натраг вратим. Почео сам био ходити у школу јоште за живота матере моје и памтим добро да сам имао велику радост идући с букваром у руци у школу. Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили. Мештер старац Добра, тако се је звао мој први учитељ, задовољан мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим тихим и бојажљивим поступком, по мало дана осим сви[х] моји[х] врсника почео ме миловати. И видећи ме одвећ бојажљива, да како би ком детету фиргаз или ферулу почео давати, ја би[х] с њим заједно почео плакати, као да би имао после њега нама[х] на мене ред доћи, добри мештер, за избавити ме од всегдашњег плашења и дати ми дерзновеније, почео се са мном разговарати, казујући ми узрок зашто је он принужден неку од деце наказивати и бити, и да добра деца, покорна и прилежна, не имају се ничеса бојати ни страшити. Видећи ме да ми је мило гледати друге деце нове букваре и часловце, обештао ми [је], како свршим мој буквар, поклонити нов часловац, и испунио је обештаније. Не знам је ли то његова милост к мени била или мајсторија моје слатке матере, која је два посла с овим измишљењем исправила: мене сиреч у веће познанство и љубов с[а] старцем мештером довела и мом брату Илији узрок кричати и кавгати се, што он при свом старом измрљатим часловцу остаје, не дала. Млого би ми га крат код куће отео, но како би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта ћу ја чинити.

После престављенија моје миле и слатке родитељнице остао сам учећи се псалтиру. Мој тетак Никола Парчанин, видећи ме приљежно ходити у школу, хотећи облекчати стрину Босиљку, а при том не имајући ниједно мушко дете, добра одвећ и милостива срца будући, узео ме к себи с намеренијем да ме воспита наместо сина. У ово време у чаковачкој школи случило се измењеније. Не знам за који узрок Чаковци чинили су доћи наместо старца Добре некога Стефана Микашиновића. С овим мој тетак Никола учинио [је] особито познанство; казао му је да је наумио, кад се добро изучим, оженити ме и запопити, препоручио ме је њему крепко и своју препоруку често би поткрепљавао частећи га и купујући му на дар кад фајн шешир, кад пар свилених великих марама. Овакве препоруке имале су велику силу. Мој господар магистер (он се није дао звати мештером) имао је заисто на мене особити позор; по совршењу псалтира дао ми је учити катихисис, то јест православноје исповеданије, толкујући ми сваку лекцију на просто српски. Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с толкованијем. А притом, имајући неку природну склоност што ново научити, кад би[х] год био у цркви, сакрио би[х] се у олтар, дочепао би[х] се влашког казанија илити поученија, пак би[х] читао до савршења црковнога правила (познато је да у Чакову сва деца српска знаду влашки). Толкованије мога магистра помогло ми је да разумевам прологе; ниједан није остао непрочитат од мене; млого би ме пута попови карали што кварим црковне књиге, но залуду. Две-три године ово чинећи, влашко поученије, евангелије и прологе знао сам напамет. Ко би ме год хотео слушати, казивао би[х] му од јутра до ноћи повести из пролога; гди би год мајстори и момци шили, ту би[х] ја ишао казивати казанија и житија различни[х] светаца; сваком би се милило слушати оно што не зна. Ове све ствари миле су биле моме добром тетку и по његову мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодетељ предвидити да је баш ово било управ против његове накане, како ћу сад дати познати.

Ја, напунивши моју главу детињску с казанијами и с пролози, а не будући нимало кадар сврх чеса либо како ваља мислити ни расуждавати, наумио сам био савршено да се посветим. Размишљавајући шта су страдали мученици, ја би[х] тешко жалио што и сад не муче христјане, те бих се ја нама[х] дао за закон испећи; а кад би ми пало на ум шта су пустињаци радили и пословали, крепко би[х] желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у арапске пустиње, гди нема стопе човека жива. Како би ко пошао у Сенђурађ, Партош и Бездин, манастире недалеко од Чакова, пошао би[х] и ја с њим, с наканом да нађем какву пештеру илити пустињу и да ту останем; но, онде видећи да калуђери једу и пију као и други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х] у себи, пак би[х] се невесео вратио у Чаково. По мојеј тадашњеј памети, Банат би много срећнији био да је пун пустињика него села, вароши и градова. Мој благодетељ почео је дознавати моја чудновита желанија и намеренија; радио би свакојако од тога одсоветовати ме и одвратити; многократ би ме загрлио, љубио и с отачаском добротом би ме обличавао што ја њега не милујем као он мене и да ја неправо чиним, његову слатку надежду, коју је он имао, да ће у мени имати утеху, помоћ и покој у старости својеј, сујетном показујући. Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но, ко ће мени извадити из мозга пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја био моју будаласту детињску главу напунио? Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља да се одрече света, рода и родитеља. Он би ми рекао да евангелије што учи, добро учи, но да моја детињска памет и глава није јошт кадра разумети шта [х]оће евангелије чрез те речи и да је мени потреба чекати савршена возраста и зреле памети за моћи разумети силу евангелскога ученија. Ја би[х] му онда почео казивати шта је учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других, и свети Сава српски; а он би онда, мицајући главом и уздишући, одговорио: „Е, Мој синко, сад ја видим да би боље било да ти те књиге ниси читао. У садашње време, ко се год калуђери, калуђери се или из незнанства, или да му је лакше живити. Ја сам остарио с[а] свакојаки калуђери, с Јерусалимци, са Синајци, са Светогорци и с овима који се на[х]оде у наши вилајети — најмања им је старост светиња; људи су како год и ми, једу, пију и раде да стеку новаца, као и други који имаду фамилију на врату. То говорећи, ја и[х] не осуђујем; тога се ни они сами н[е] одричу. Но теби кажем да је права светиња да млађи старијега слуша, да се деца своји[х] родитеља не одричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи. Ако ли се нађе који од многи[х] да има каково друго склоњеније, добро је и потребно да од своји[х] старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати. Црковни илити мирски, ко мисли с људма и међу народом живити, ваља да се стара како ће и он са своје стране другима на ползу а не на теготу бити.” Видећи да ја не знам шта ћу му одговорити, по неколиком мучању, опет би почео с већим усердијем говорити: „Мој димитрије, веруј ти твом баби (сва деца, моја браћа и братучеди, бабом смо га звали); мени имаде близу педесет година; ја сам искуством познао чловеческо јестество. Ја тебе љубим како год да сам те родио; светујући те, твоју срећу желим, а не моју. Ако ли ти мене не послушаш, ја се нећу кајати за добро што сам ти учинио; мени ће бог платити на другом свету, но ја тебе жалим.”

Свак ласно може познати какав је ови савет био, како га и сам сад познајем; но онда ко ће луду дати памет? Моја глава, напуњена будући пустињами непроходимими и пештерами, ништа друго није могла у себе примати. На неколико дана после овога разговора био сам се крадом спремио да пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у турској земљи имаде планина, пештера и пустиња гди жив човек не долази. „Ха, то ти је моје место!” — викнуо сам — „а блажена турска земља гди има таки[х] пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може посветити! Ваљада је бог ту земљу благословио, те само у њој има пустиња.” Мени се чинило да је тога игумна бог послао да ме изведе из Чакова, као из Египта, и да спасе душу моју. Пошао сам с њим до Сенђурђа. Мој добри тетак то осетивши, узјаше на коња, пак ето ти га око поноћи у манастир; два игумна, домаћи и странски — јоште при чашами. Мал’ се није сијасет учинио с мојим Дечанцем, хотећи мој тетак да га везана пошље у Тамишвар, називљући га турском лажом и скитницом, ком није доста новце по туђем вилајету купити, него хоће јоште и неразумну децу у Турску да преводи. „Људи паметни, и који могу, беже из Турске и прелазе у мирна царства христјанска; а он хоће да децу у Турску води!” Игуман, сирома[х], видећи се изненада у такој фортуни, правдао се како је год могао, заклињући се и преклињући да он тога не би за главу учинио, и даје он мене хотео у Сенђурђу оставити. Мој тетак по многој вики и укору и млого мољен игумном места, с којим се је познавао, утиша се и седне с њима пити. Онда ти мој Дечанац, видећи се избављен белаја, почне казивати каква је беда и невоља у Турској, како људи невољно живу! Како куга мори! Како чемерни калуђери скитају се од села до села милостињу просећи и Турком новце дајући; тако Синајци, тако Јерусалимци, тако Светогорци и тако сви други што и[х] је год. „И ко би се могао досетити турској политики и лукавству! Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у жамије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им калуђери непрестано за њи[х] новце вући. Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.” Нити је изоставио да не каже како у пустињам египетским и арапским, гди су се најпре свеци светили, сад се Ни име Христово не спомиње, него турски пустињици и дервиши у њима живу. Моме се добром тетку чинило да лети од радости све то слушајући; у по сата таковог разговора, а притом чашу по чаши испражњујући, у велико је пријатељство с Дечанцем дошао. А како је мени било то слушајући, дајем другима мислити! Но, ко би се надао, ко ли ће моћи веровати какво је и колико моје упорство и тврдоглавство било! Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити! Парче човека у то доба, стајао сам онде као ћудљив коњ кад стане усред блата и колико га ко више шиба и боде да се из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче — ево, у какво су ме состојаније довели били моји без расужденија пролози. Ја сам совршено тада веровао да на мене бог попушта искушеније, да види [х]оћу ли ја у мом светом намеренију постојан бити. У мом милостивом благодетељу ја нисам тада ништа друго могао видити него једног простака који није читао никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне мирске и плотске љубави противи се моме спасенију, и сам, не будући свет, не да ни другом да се посвети. Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у мени из источника мниме светиње. Доброта неисказана, милост отеческа и љубов, све је то онда било пред мојим помраченим умом, као пристрастија овога света која одвлаче човека од бога! Моја тврдоглавица зла је била и опака, сам исповедам, премда није происходила из зле воље и срца, него из неразумија, нерасудија и сујеверја; нити сам ја могао иначе мислити, представљајући себи да ја чистосрдечно желим да се посветим, а други иду те ми стоје на путу и не даду ми.

Дечанца да сам могао, би[х] га с обема рукама стиснуо за гркљан и загушио би[х] га. Сматрао сам га као слабу трску коју најмањи ветар колеба, као човека непостојана, бојажљива и страшивицу који, да се не пошље везан у Тамишвар, би се одрекао вере и закона. Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као изгубљене! Ја сам сâм био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: „Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, ја ћу отићи те отићи!” Нисам нимало сумњавао уподобити себе апостолу, говорећи: „Ко ће ме одлучити од љубави Христове?

Ево, какову силу имају прве науке с којима се младо срце напоји и напуни! Млад човек, не имајући никаква искуства, сâм не могући право о ствар ма судити, старије и искусније од себе не хотећи слушати, мора бити задуго тврдоглав и упоран, док год не удари гди главом о дувар, падне у несвест. „Ха, ха, не тамо!” — почне сам себи говорити, срећан ако се то не случи касно, док се јоште може вратити и на прави пут упутити; иначе, идући куд не зна, мора у целом животу злополучан бити. Пак се чудимо зашто су неки младићи пуни ветра, самовољице, високоумија и упорности! Ево ти узрок. Из прве младости чују којекакве преповетке, то врло упамте. Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и салијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак јоште мек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити. К оном шта су чули, ако јоште виде и прикладе неваљале, ако не имају кога ко ће с њима управљати и од зла одвраћати, остају у превари и у злу, и сваки дан више утврђавају се у том и укорењавају. Млад човек чита једну књигу, коју, за разумети или би ваљало да има више искуства, или да је читао друге књиге пре, да може ту која му је у руци разумети; с вишим вниманијем него се злато мери, на теразијама ума и расужденија измерити; истину од притворности и лажљиво басновити[х] измишљења распознати, имајући всегда на памети да није све што се жути злато, нити све што се сија и блиста — драги камен. Ми би[смо] се ужаснули кад би[смо] добро могли и хотели расудити колико су хиљада година неке велике лаже за истину и лукава лицемерја и преласне притворности за праву светињу држате биле! Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари. Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало би је са сви[х] страна прегледати и добро видити. Колико пута најискуснији људи другојачије мисле данас неголи јуче? И сами се чуде какве су памети били до лане! О, колико смо нерадиви у истраживању истине! Злато кад узмемо у руке, није нам доста да нам ко каже да је злато, но сами разматрамо има ли у себи знаке правога злата: је ли тешко и савија ли се као чисто злато. А за истину, која је сама злато ума нашега, не старамо се толико. Што је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине; а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се да не прогледамо. Стара је басна, но добра, да истина, будући нага и хотећи да и друге свлачи, и да и[х] наге, такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе, но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар. Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен.

О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу; засад сам хотео накратко назначити откуд происходи млади[х] људи упорност и тврдоглавица. Ја сам од јестества из детињства био страшив и по вишој части другима покоран; како сам, дакле, могао к вољи мога тетка толико упорности показати? Ови добри благодетељ млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!” Но, моја глава, пуна светиње, другојаче би мислила. Кога оженити? Мене? Сачувај, боже! Боље сто пута да ме каква свирепа лавица или медведица с ноктима својима на парчета растргне, него да ме најлепша српска кћи у своје незлобиве, чисте девојачке наруч[ј]и загрли! Ја похудити себе и другим грешним људ’ ма уподобити? Нипошто и никако! Ја ћу девство моје хранити, анђелом ћу подобан бити! Ево, браћо, људи, какав сам вам ја онда светац био! Но, природно морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти, читајући књиге које нису за мене биле, и хотећи да пре времена сврх девства и женидбе мудрујем, не знајући ни што је једно, ни друго.

Може ко помислити да се ја сад кајем што сам се закалуђерио и зато овако пишем. Но, ја молим свакога ко буде читати ове моје случаје, нека не [х]ити пре судити и нека не чини никаква закљученија догод не очита и оно што ће следовати. Казао сам да ја нећу себе имати за поглавити узрок и конац ове књижице, но ползу ближњега мојега. Нећу себе нимало штедити ни извиновљавати; правду нећу сакрити, колико знам. Сам ћу себи по мојеј савести, као пред всевидећим божјим оком, судија бити; нећу себи нимало праштати. А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити. И тада, ако што позна да је добро учињено, нека следује; ако ли погрешено, нек се уклања.

Ја, како сам мало повише казао, био сам сасвим наумио и навалио да се посветим, и то без сваке шале и сумње. Добро, добро, видићемо и ту светињу! Засад обаче овде не могу изоставити да не учиним ово назначеније које ће служити мојим читатељем за забаву и за одморицу. По свој прилици, да је мој тетак, наместо себе, метнуо био мојега вреднога магистера Стефана да ме он посаветује, чини ми се да би много више посла оправио. Из ове мале историје, која следује, то ће се познати.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.