Prevara za prevaru/4
| ◄ ПОЗОРИЈЕ ДРУГО | POZORIJE TREĆE | ПОЗОРИЈЕ ЧЕТВРТО ► |
POZORIJE 3.
KUZMAN (vrati se)
Pravo sam ja kazao, da su novci kao žena. Tek što se udališ, stotinu briga, šta je kod kuće, da se nije razbolela, da je nije ko uvredio, da joj nije dugo vreme samoj, a ona Bog zna kuda vitla po varoši. Ja sam moje novce zakopao, pak sve mi se čini da je rđavo mesto. I zaista, onde, gde svako može doći i zaviriti, nisu najbolje sačuvani. Da ih izvadim dakle, i na drugo mesto sakrijem. (Ide k drvetu.) Odi, brigo moja! (Kopajući.) Sad nek mi kaže ko da je zadovoljniji čovek kad ima novaca, od onog koji time ne razbija glavu. — Šta? Šta naopako? Šta? (Ustane.) Je li moguće? Moji novci? Tako brzo? No, to niko nije, nego moj lepi komša. Sad da nije istina što sam kazao da su novci kao žena, dok je kod tebe, tu se psuješ s njome, tu se teraš po konzistoriji, a kad otide, ti bi opet rad da je kod tebe. Šta ću sada? S tužbom nije ništa, jer mu ne mogu dokazati. Novac i poljubac nikakve belege ne ostavljaju. (Misli se.) Ne, ne, tako lako ne mogu ih pregoreti. (Viče.) Oj, komšo komšo! Ne mili mu se ovaj glas. Komšo! Komšo!
DAMJAN (iza scene): Čujem, komšo.
KUZMAN: Odider, boga ti, malo. — Dolazi, ali mu se kao ne ide. Jamačno niko nije, nego on: samo da ga oću uloviti.
|