PRVI SUSRET
Jedno poslepodne — ne sećam se koje —
Išli ste lagano i pognute glave,
A oko Vas vazduh, svetlost i mir stoje,
A nad Vama nebo boje jasno plave.
Senku i s njom mene vodili ste sobom...
Silna drskost beše ovladala mnome;
Ja sam samo znao biti njenim robom —
Da Vas pratim, gledam na domaku svome.
Na uličnom uglu zastali ste malo
I meni se naglo okrenuli lako...
Pred okom što na me kroz pogled je palo
K'o ukopan stadoh sav poražen tako.
Ni video nisam tada Vaše lice —
Samo Vam se zbunjen javih nehotice...
1903.
