ПРВИ СУСРЕТ
Једно послеподне — не сећам се које —
Ишли сте лагано и погнуте главе,
А око Вас ваздух, светлост и мир стоје,
А над Вама небо боје јасно плаве.
Сенку и с њом мене водили сте собом...
Силна дрскост беше овладала мноме;
Ја сам само знао бити њеним робом —
Да Вас пратим, гледам на домаку своме.
На уличном углу застали сте мало
И мени се нагло окренули лако...
Пред оком што на ме кроз поглед је пало
К'о укопан стадох сав поражен тако.
Ни видео нисам тада Ваше лице —
Само Вам се збуњен јавих нехотице...
1903.
