Prva suza

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

◄   Sadržaj Prva suza Uvela ruža   ►



Čim dođe nedelja ili drugi koji prazničan dan, posle ručka, za vreme najveće vreline i žege, skupe se žene i devojke, i ispod velikih kapija u hladu sede i razgovaraju se. Deca gologlava, bosa, samo u košulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trešnje koje visi preko zidova na ulici. U dvorištima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka*, na asurama leškaraju stariji ludi. Sunce greje i sve prži. Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo pokatkad zaćarlija vetrić sa Pljačkovice i Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene i šumne Ćoške. Čaršijom se čuje žuborenje vode što teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari.

I usred ove blagote, tišine i nekog poludremeža iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira. A on kod svakog zastane, daje mu cveća, kojim je uvek zakićen, jednako smejući se i gledajući milo, tiho i ponizno.

Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“

A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim žilama. Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama... Kad ide on se klati, nija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne. Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je To izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje! Trebalo ga je samo videti, kad nešto podiže ili vuče kakva natovarena kola, a na licu mu se ne vidi ni traga od kakvog napregnuća, umora ili neugodnosti.

Iš’o je u iscepanim čakširama, koje behu iskrpljene belim koncima; u masnim, prljavim mintanima; opasan s nekoliko pojaseva; na nogama svinjski opanci iz kojih strčaše navek slama mesto obojaka.

Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne
pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos.

Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali. Svakome po nešto uradi, pomogne ili štogod načini. Jednome iscepa drva, drugome polije baštu, trećem očisti štalu i istimari konja i volove. I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko i smešeći se onim svojim širokim, otvorenim i praznim osmehom.

I tako je provodio dane. Svakoga je slušao i svaki ga je hranio, davao mu stara odela i štale ili kujne u kojima je spavao. Kad kome što on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne:

— Dimitrijo!

— Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo i ponizno u onoga koji ga zove.

Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smešnim. Tako, ujutru, pošto se umije i prekrsti, počeo bi da se oblači. Opasao bi se, steg’o jakim kajišem pojaseve i čakšire, ušio bi mintane, i nakvasiv kosu vodom on je rukom ugladi i potapka. Ali čim pođe, kroči, rukom mane, sve se to raskopča, rasklimata i odveže. Uzice mu se odvežu i biju ga po nogama, iz opanaka počne da ispada slama, čakšire mu se smaknu, jeleci, mintani sve se to razleluja,... pojasi se otkače i vuku za njim te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaje onako kako ih namesti.

A i drugi su ga nakarađivali. Uzmu pa mu pola glave obriju, ucrne ga čađu ili drugom kojom bojom, prikače mu ostrag neku krpu, rep od životinje, ili nešto drugo. A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kažu kako je lep.

Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi, on učini. Po neki uzme, pa kad on, uz zid, na ulici, leži i sunča se, ovaj mu samo podvikne: — Diž’ se!

On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera. I tako ga muče po čitav sahat. Ili uzme pa stane da ga tuče. On ćuti, trpi, i kad ga ovaj pusti, Dimitrija se povlači, češe i gledajući ga milo i ponizno — smeje se.

Jedino što mu beše kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane. Drvari ga tad viđaju po planinama gde se pentra po gudurama i osojima tražeći ljubičice i kukureka. Pa kad dosta nakupi, onda se vraća i svakoj kući u mahali daje po nekoliko stručaka.

Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće popi dolaziti. Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komšiluka, dogovori se, te mu odredi kao neku platu, kojom mu se kupovaše odelo. Žene, devojke i momci kako bi mu se što više smejali, izmisliše da on ide popi zato što se zagledao u popinu kćer Todu. Od tada svaki ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita:

— Je li Dimitrijo?

— A? — promucao bi on. Ali to a ne beše čisto, već neka sredina između a i i.

— Zar istina, da ti voliš Todu?

Dimitrija bi ga pogledao zablenuto, pa bi brzo oborio glavu i pobeg’o.

A i sam popa tome se slatko smejao. Kad je dobre volje on ga zovne, pa, šaleći se, obećava mu, da će, ako bude vredan i tako lep, uzeti ga za zeta; popadija pak da će mu tad dati svilenu košulju i gaće. I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smešeći se, pita ga:

— Voliš li me?

A on siromah muca i krije pogled od nje.

— Kaži, ili sad ću da se naljutim? — veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega.

On uzme, raširi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori:

— Ovoli-i-ko! — I sve više širi ruke da bi joj dokazao koliko je mnogo voli.

Širi ruke, gleda je netremice i nija se.

— E dobro — rekla bi Toda — kad me toliko voliš, a ti odmah da se ošišaš i obriješ. Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti.

On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi. Kad bude gotov, Dimitrija gologlav, onako nakarađen, skačući s jedne na drugu nogu, vraća se Todi i pokazuje joj svoju nakarađeno ošišanu glavu.

I svako jutro, pre izlaska sunca ustao bi, umio se, očistio dvorište i ostale kutove. Onda bi nabrao cveća za Todu, doneo joj vode i seo bi na prag od njene sobe, čekajući da ga ona pozove, te da je polije, pomogne pri oblačenju i češljanju. Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor.

A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa s niskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne, pripijene uši. Usta joj behu mala i tanka, k’o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste...

A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica — onda se tek oseti sva milina, ljupkost i draž, što se pokazivaše pri svakom njenom pokretu. Čoveku, kad je vidi, nehotice zadrhti duša, grud omekša i čisto oseti neki tih, blag miris što ga zadahne pred njenom pojavom. Ma da beše tek u šesnajestoj godini, ipak se javljahu prosioci. Popa ih izbiraše. Toda spravljaše darove, a popadija gledaše i posmatraše kuće, familije i svekrve onih momaka koji se javljahu za Todu. A i sam se Dimitrija tome radovaše. Koliko puta on dođe k njoj i pita je:

— Todo?

— Šta je, Dimitrijo?

— Ono, znaš... ’oćeš da se udaš?

— Hoću!

— A koga ćeš? — pita je on ozbiljno. Toda ga pogleda, pa kad ga vidi onako blesasta a ozbiljna, ona prsne u smeh. Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču.

— Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li?

— ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš?

— Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke...

— Ej, ej! — Kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: šta će mu Toda kupiti, kad se uda.


* * *


— I to bi! Zaprosi je učitelj sa sela. Čovek mlad, samac, a gospodin, pa šta će bolje? Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, a sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svršiti. Rodbina, komšije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donose poklone, darove i pomažu. Muški idu pod vajate, hladnjake i tu piju i vesele se; a ženske u kuću kod Tode n popadije, te im pomažu da što pre i lepše naspremaju darove. Popa, čovek visok, koščat, široka lica i usta, obuko novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo šeta, smeška, nadgleda i dočekuje goste. Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom koštunjavom, sa požutelim prstima od duvana, rukom. Gladi je i razvlači, odvajajući vlas od vlas... Bubanj bije, zurla ječi te se čuje čak iza varoši. Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaša, okanica i točenje pića; po dvorištu se vitlaju i prevrću deca; a oko kujne, zgureni uz zid, načetali se prosjaci i ostali gladan svet... Dimitrija obuko novo odelo, (ma da ga je popa grdio pa hteo i da bije za to) zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas drži.

U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše. Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se i svakog je časa trčkarao čas ka Todi, čas među goste...

Ali kad u zoru počeše drugarice oblačiti Todu u nevestinsko odelo i pletući joj duge, zamršene, bujne kose i pevajući onu tužnu pesmu:

Da li te je žalba za tvoju majku,
Za tvoju majku, za tvoga tatka?

I kad on, Dimitrija, ču Todino silno jecanje, plač sviju žena pa čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono:

— „Da li te je žalba...“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće.

Ujutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtanu. Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini. Uzalud ga žene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom, on se nikako ne odvajaše. Tek kad se Toda okrenu i bono smešeći se manu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je začuđeno i preneraženo. Posle venčanja opet je bilo veselja. Jelo se, pilo, prosipalo do mile volje. Ali tek u noć nastade prava svadba. Dimitrija se opet opi. Pa još kad ga Toda darova novom košuljom, a mladoženja stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće.

I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola.

— Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi!

A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume. Odjednom se okrenu i brzo otrča Todi. Toda beše usred drugarica i rođaka. Sve se praštahu i plakahu zajedno s njom. Popadija je zagrlila pa je ljubi u njene sveže obraščiće, u vrela, vlažna ustašca. Dimitrija uđe i stade pred Todom.

— Šta ćeš, Dimitrijo? — upita ga ona kroz plač.

On diže glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga nešto oko slepih očiju. Otpoče se češati.

Ostale žene uzeše ga grditi.

— Govori, što si zinuo some?

On jednako ćuti.

Toda mu pristupi bliže i upita ga blago.

— Kaži, Dimitrijo, kaži ti tvojoj Todi!

— ’Će ideš? — reče on s mukom i pogleda upitno po ostalima.

— ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...

— Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati.

— ’Će ide? — promuca on. Pa gotovo bežeći, natraške iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u baštu.

Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave i po kosi nešto svrbi, golica i struže. On se poče češati. Ali to češanje beše grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno ridanje ostalih... i... i... — kola odzvrjaše! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu.

— Dimitrijo! — viknuše svi preneraženo kad ga videše onako krvava. Ali on samo manu rukom i istrča...

Vide kola na koju stranu odoše pa se pusti za njima. I nastade trka. Sunce je sijalo, okolina, bašte, vinogradi, brežuljci i prostrane, duvanom zasađene njive,
sve se je to zelenilo i mirisalo. U čistom, suvom vazduhu osećaše se ona svežina i draž što vlada u letnje dane pre žege.

Kola su išla polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, uzneverenost, zabezeknutost ili nešto drugo? tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se. Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i izbečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao. Sunce mu grejaše baš u lice, a kapa mu pala, te se strulja, mrka kosa osvetljena leluja še. Pojasi mu se raspasali; opanak spao pa ga udara po nozi i sapliće; čakšire mu se smakle, mintani razlelujali te se viđahu crvene, kosmate, nikad ne oprane, grudi. Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom... Sunce je sijalo, čist je zrak blještao i udarao ga po očima zasenjivajući ih, a prašina koja se dizaše od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimaše i lepljaše se po njegovom, krvlju i znojem, umrljanom licu. Počeše i mušice naletati na lice, krv i prašinu, on se nije branio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas nalik na krkljanje. Odjednom kola počeše brzo silaziti niz put, Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama... Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napreže svu svoju snagu i kriknu:

— Auuu!... — Krik beše užasan. Toda ga ču, osvrnu se, pozna ga i zaustavi kola.

I padajući, valjajući se, dođe do njih. Sav uprljan, razdrljan, krvav, silno dahćući, nasloni se na kola, i drhćući celom snagom, ubezeknut nadnese se, zinu i upre u Todu širok, blesast pogled. Toda, dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno.

— Šta je, crni Dimitrijo?

— A-a-a... — krklja on i trese se.

Njoj se sažali kad ga vide takvog. Naže se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice; suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi. Jednom rukom držaše ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih je bila silna jara... Brisaše ona onu krv, prašinu i znoj a sve mu se bliže i bliže primicaše.

— Kaži, kaži zašto si takav? — pita ga ona.

A on samo drhti, unosi se u nju i pruža joj čas levi, čas desni obraz da ih ona čisti. Jednako dahće i gleda je širokim pogledom u kome beše sreća i večita, ropska poniznost.

— Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago.

— Da te... vidim!... — promuca on.

— Da me vidiš?! — poče ona tronuto — Crni Dimitrijo, eto, gledaj me! Na! — I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela. Dimitrija ustrepta i zažmuri. Odjednom se njegovo lice preobrazi. Mišići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta.

— Todo! — šanu on.

— Ih, ta dosta! — ču se oštar, pun gnušanja glas njena muža koji se, namršten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenu koso i ne gledeći ga, baci mu dinar.

— Na! Pa sad! — marš! — Viknu on i ošinu konje tako silno da kola poleteše odbaciv Dimitriju daleko od sebe.

— Ne, gospo... o...! — Jeknu Dimitrija padajući.

Kola se učas izgubiše, a Dimitrija ostade na putu. Sunce ga je peklo, mušice naletale na nj a on se nije ni micao. U istom položaju, u kome beše i pao, ležao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi. Samo na njegovom crvenom, mesnatom licu, spram sunca, ispod oka, ko zrno graška, sijala je — prva suza.