Увела ружа

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   Прва суза Увела ружа Садржај   ►


I

 
   Опет сам те сневао! Као жалим што сан оде, те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више. Али хвала и сну. Слађе је сневати него ли збиљу гледати и гушити се од наврелих осећаја, успомена, и тешка, хладна, самотна живота... Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и све чађу испуњене куће са великом баштом ограђеном тарабама и пуном цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, с густим, густим жбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом. Па сан топлих ноћи кад ветар душе и лишће креће, кад месец сија, а из обасјане даљине допире звон од клептуша и тиха, монотона песма пастира у "дудук"; сан тамних вечери, развалина од зидова, турских конака, џамија, опалих стреја са слепим мишевима, вештицама, вампирима и "сајбијама" ... сан младости и среће!

   Хајде да сневамо:

   Били смо комшије. Твоја мајка само тебе, моја мајка само мене имађаху. Баште наше беху раздвојене потоком, преко кога се прелазило по намештеним, овећим, каменовима. Твоја мала кућица, скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров с новим цреповима. Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, с похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица, по којој патке цео дан батргаху. Више бунара била је винова лоза, а на сред дворишта стари дуд – "шандуд". С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта, ограђена заваљеним и испрекиданим плотом... Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала. Нешто од непродатих њива у селу, а нешто од наднице твоје мајке, ви две живеле сте лепо и тихо. А ти беше увек од свију комшијских девојчица најбоље и најлепше обучена. Твоја мајка иђаше једнако у сељачком оделу, али тебе кићаше и гиздаше као најбогатију. Каква ли беше тада! У шалварицама, кратком, тесном минтану са широким рукавима, опасана бошчицом, у лаким папучама и повезане главе иђаше ти. А ход ти беше брз, лак. Како да те не памтим кад долазаше к нама? Прелазиш преко потока, а ручице си дигла увис. Плаве, велике очи оборила си доле и ногом бираш на који ћеш камен стати. Твоја уска недра и још тањи пас превијају се час на леву, час на десну страну. На твоје бледе, дугуљасте образе избило једва приметно руменило, а бујне ти коврчасте косице пале по челу и око ушију. Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда, занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну.

   - Ах! Ево ме! - велиш, стајући преда ме - шта си ме звао, а?

   - Мајка те зове!

   И ти, не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући из шалвара твоје мале ножице у белим чарапама, отрчиш матери, која те пошље да јој нешто купиш у чаршији.

   И ти си увек трчала, радовала си се кад би те моја мајка послала за што, као и да си се тиме и поносила. А имала си и зашто. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом, и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим сандуцима и долапима. Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине, које почеле већ да се осипљу. Увек је чистила златно и сребрно посуђе и сваки час га намештала у гостинској соби, како би истакнутије стајало. Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било нагомилано све богатство које беше преостало: стари персијски ћилим, по рафовима велики "сахани", сребрни "зарфови" за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по миндерлуцима велики јастуци, "чупавци"... Беше богатих старих икона, сребрно кандило; слике Божјег суда, Јерусалима, Пећи, Раванице, у златним оквирима, и то почађале, плесниве, с оштрим, провобитним цртежима... И све то нагомилано, стиснуто у малој светлости, помешано с мирисом од сувих дуња, грожђа и крушака што вишаху на таваницама, издаваше оштар, а често и загушљив задах.

   Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти готово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже како ништа не "печали", већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком. Дакле од целе некадашње богате и знане породице само ми бесмо остали. Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу, коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег, јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена. У целом њеном тихом, одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост. Никада њу није могао ко да види да она ради какве тешке послове. Сем плетива и шивења, ништа друго пред осталима није узимала да ради. И сви су се чудили како ми излазимо на крај. Говорили су да она има читаве бисаге пара, које је узела од мог прадеде, свога свекра, кад је овај умирао. Чак су ме неки и запиткивали: да ли виђам код ње старинске велике, златне паре? Од тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се иза сна, пробуди ме светлост свеће. И ја се тада дижем и гледам где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто ради. Подвила она ноге под шалваре, коленима притисла платно, једном га руком држи затегнуто и палцем притисла шав, а другом шије брзо, ситно... Њене суве руке само лете, а око ње разбацано по пет-шест пари готових кошуља. Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам:

   - Нано?!

   - А?! - тргне се и она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима. - Што не спаваш?

   - А што ти? - питам је.

   - Спавај ти, чедо, спавај. Нана је спавала, па сам се дигла на "подранку".

   Рукама пипам око себе постељу а она равна.

   - Ниси ти спавала! И ја ћу да се дигнем. - И почнем да устајем из постеље.

   - Не, не! Ех, што си бедан! - вели она благо. Па да би ме умирила, оставља рад и леже са мном. Ја се згурим у њен скут, груди јој откријем, завучем руке у њене смежуране, топле пазухе, и, тако згурен, осећајући на челу њен дах и додир топлих јој уста, полако заспим.

   А ти? Беше сваког дана код нас. Твоја те мајка увек остављаше, идући на рад, да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији. Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање, филижење и прашење дувана по њивама. Ишла је и она брзо с прекрштеним и завученим рукама у недра, и то погнуте главе, уза зид, по крајевима, као да се чега бојала и склањала с пута свакоме. Моја вас је мати радо имала. Јер, једно, што нам бесте комшије, друго - што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила се с вама више као из неког сажаљења и мислећи да вам даје неку милост и тиме своју дужност испуњава... И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама. И, да то не би изгледало као поклон , она тихо и, гледајући понизно у матер, моли је:

   - Ево, 'аџике, да видиш... Ја га, истина... али ти знаш боље. Обиђи, да видиш!

   Мати узима, једе, и мада је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да она то једе само из доброте те тиме да твојој матери учини по вољи - милост. А кад ми штогод добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама.

   - На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало.

   И тако ми бесмо сви скупа, заједно. Колико пута ти код нас, играјући се, уморна, у нашој топлој соби, наслоњена на колена моје матере, заспиш. Утом дође с рада твоја мати. Улази она тихо, понизно, с прекрштеним рукама, носећи под пазухом остатак од свога ручка.

   - 'Бро вече! - вели тихо, па кад те види заспалу с опуштеним рукама и завезаном главом на материну крилу, она се препадне од толике твоје смелости, па прилази и узима те од ње.

   - Што је, 'аџике, не пустиш на земљу, него је држиш? Мало ти и онако досађује, па још и ово...

   - Нека, нека - прекида је мати. Нека спава. Уморила се. Седи, Маријо, одмори се... Седи, дома нема нико да те чека.

   И мајка ти, држећи те заспалу на крилу, подаље, уза зид, седа. После отпочну разговори. Моја мати је пита код кога је тога дана радила и на чијој њиви. После јој казује од кога је садашњи газда ту њиву купио. Онда јој набраја некадашње наше њиве, чивилуке, винограде; казује јој колико је то годишње доносило, с којим се имањем граничило, на који је начин то после отишло... И онда, занесе се, па отпочне да прича свој живот, места и градове где су били, кад су ишли на хаџилук с дедом... Она набраја, казује до ситница о свима садашњим газдама "скоротечницама": шта су пре они били, код кога служили, из ког су села дошли, како су се обогатили... Прича она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. После се ти пробудиш, а онда вечерамо. Твоја мати донесе штогод од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно. После вечере, ти полијеш све, скупиш мрве са софре, а мајка ти опере судове, размести собу, па чак нам и постељу простре. Ја и ти заспимо, а оне две наставе разговор до неко доба.

   Па знаш ли - кад дође задушница, дан мртвих? То је једини дан када мати намеси и спреми, као никад. Ујутру, пошто се да кокошкама, да оне прве окусе кувану пшеницу, ја онда разносим по комшилуку "задушницу". Прво доносим вама. Мати метне у чанак пшеницу, поскурице и друго, као: ораје, кестење, трешње. Доносим вама, а ви ми у мој чанак дајете од ваше пшенице и поскурица. Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи, онда пробирам што је најлепше за мене. Кад дође време да се иде на гробље, мати спреми велику котарицу и наслаже све: пите, јела, зачине. Нарочити момак то однесе на гробље. Твоја мати дође, и, да не би изгледало да она хоће да иде у друштву с њом, тражи од ње штогод да јој понесе.

   - Хајде, 'аџике. Дај ако има што да ти понесем.

   - Па нема ништа, Маријо. Све сам послала. Али хајдемо, можда ћеш ми успут што затребати.

   И оне одлазе. Улице и чаршију закрчиле жене с корпама, јелом и пићем. Око њих се тискају и јуре ка гробљу просјаци, Цигани и Циганке, носећи велике торбе за јело и тестије за пиће. Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља. Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш, те да заједно ручамо, као што смо се и договорили. Ти долазиш с пуним чанком свачега. Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког понешто узмем.

   - Што не чекаш? - велиш ти набурено. И онда узимаш, па све мећеш у сахане, ређаш их око ватре. Ја те не слушам, већ једнако узимам и једем. Ти се љутиш.

   - Немој. Сад ћемо заједно да једемо. Ако ли не - нећу ни ја! Ево, чекај! - Па брзо, хитро, узимајући тако озбиљно улогу домаћице, доносиш ти пред мене велику тепсију. Прво на њу мећеш поскурице, хлеб, па онда кашике и виљушке (које ће бити сасвим непотребне, пошто ћемо прстима јести). И, да би све то изгледало као озбиљан ручак, ти ми у чашици дајеш воде место ракије. И тек онда доносис јела, али највише пшенице с орасима и шећером. Ја сам сео, прекрстио ноге и пуним уста, а ти само трчкараш, доносиш, седаш спроћу мене подвивси колена и пробираш што је најбоље.

   - Ево, узми! - велиш ти озбиљно и пружаш ми.

   - А што ти не једеш? - питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш.

   - Па, такав је ред, - одговараш ми озбиљно - мужу жена треба најбоље да да... Она може и после, што остане од њега, да једе.

   И затим, пошто ја напуним све џепове орасима и кестеновима, ти све онда дижеш. Опереш сахане, да се не би познало. Све средиш, загасиш ватру на огњишту, лепо и јако поклопиш судове јела, да не би могла која мачка или пас што да узму. И то хитро, озбиљно, са засуканим рукавима, уздигнутим шалварама, пазећи да се не упрљаш, ти умах све то свршиш. После, пошто затворимо кухињска врата, држећи се за руке, смејући се, излетимо на поље, у башту и поток, те да нас сунце греје, запљускује свежина и мирис зеленила... Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом врате с гробља.

   Је ли да је овако било?
 

II


   А после? Мајка је моја желела да ја постанем оно што мој отац не беше: да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше. А није знала, сирота она, да се опадање породица не зауставља тако лако и брзо, па још и на првом колену.

   Шта је о томе она знала? Она само сањаше некадашње богатство, зидаше своје куле на мени, и можда баш јој и то даваше снаге и онолико дугог живота. Даде ме у школу. Учио сам се прилично. За све време основне школе и ниже гимназије не беше ничега необичног. А и тебе мајка уписа у школу, али је ти и не доврши. После си учила да шијеш и кројиш женско одело. И затим се опет врати кући, да ту останеш. Али, не! Ниси била ти само код своје куће, већ и код наше. Штавише, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама. За Божић, Ускрс, по читаве дане остајала би ти код нас, помажући матери. А твоја мати, као и пре. Увече би дошла с наднице кући, а у јутро рано ишла на рад. То паде у очи комшијама, и већ почеше износити којекакве ствари, а наравно да сте ви у томе најгоре пролазили. Подметало вам се неко улагивање и силом гурање код нас. Колико бих пута чуо где говоре о томе, и то као с неким сажаљењем помешаним са злурадошћу:

   - Ех, угнићу се. Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али 'аџика је 'аџика! Зар ће она још и такве да гледа?...

   Ето, знао сам ја то, мислио о томе, али сам опет ћутао. И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот. Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи.

   И, као што рекох, све је било по старом. Опет смо заједно вечерали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао. Све је било по старом, и дани су ишли, текли један за другим, брзо, неосетно - ти наши млади дани, испуњени срећом и безбрижношћу. Само су се наше куће сваког лета све више угибале и губиле у зеленилу. Тополе су расле и ишле увис, вишње и дудови све више дебљали и укрштавали се. Поток се прошири и искривуда. Преко његових глатких каменова нахвата се нежна, мека маховина; трава постаде бујнија и тамнија. А и ми смо се мењали и расли. Ја и ти смо, опет, свакад бивали заједно. Али ја, ах ја, већ почех да се заносим амбицијама, које, подстицане успоменом мога "високог порекла" и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до - стид ме је већ! Нашто спомињати све оне жеље и дане, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?... Ја сам само то знао да ти ниси за мене, да си много ниско, ниско! И да је чак то доста од нас што ти допуштамо да си код нас, те да нас служиш, да ми као рођену брату угађаш и да, гледајући ме, смешиш се благо и трудиш да погодиш сваку моју жељу, сматрајући се срећном ако ми је испуниш. За тебе бејах бог, идол и најсветије биће.

   Колико пута ме затичеш. Замишљен сам, љут, цепам хартије и бацам од једа књиге. Ти долазиш тихо, на прстима и, застајкујући, питаш ме:

   - Шта ти је, Којо?

   - Ништа.

   - Па не љути се, што? - А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја љут, да ја одмах омекшам и отпочнем да се с тобом шалим и разговарам.

   То ме је убило!

   Као што рекох, по комшилуку почеше већ да зуцкају, причају о нама, и да нас, иако бесмо још деца, износе зли језици.

   Да, били смо само деца. Али не! Само си ти била дете, а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено.

   Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе. Отворио сам оба прозора гостинске собе, и бех засео, те читах неки роман. Светлост је долазила кроз прозоре и јасно осветљавала све. Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах.

   - Читаш ли? - питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно што читах.

   Случајно ми поглед паде на твоју руку, и чисто се тргох кад је видех како се испунила и пролепшала. Загледах даље, а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. Погледах ти у лице, и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и заокруглио, а на јагодицама избила једра, нежна румен. После, и рамена ти се испунила; тесне и уске груди заокруглиле се и издигле; пас ти постао витак и обал... Из целе тебе избијала је топлина, мекота и неки чудан, опојан мирис, који никад у животу више не осетих.

   - Што ме гледаш тако? - упита ме ти зачуђено.

   - Тако! - пламен ми обузе бледе и суве образе. Пружих руку, обавих је око твог паса, ти се угну и слатко насмеја.

   - Немој! Туга ми је!

   Ноге почеше да ми дрхте. Јаче те к себи привлачих, ти се угибаше, подаваше и нагињаше к мени, шапћући:

   - Па шта хоћеш?

   - Ништа! - И привукох те силно, да се твоја глава наслони на моју. Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо трже и скочи.

   - Ух!

   - Чекај! - И пођох к теби. Ти ме, дигнувши руке, гледаше забезекнуто и широко. На лицу ти беше нека чудна, топла светлост. Очи ти беху као потамнеле и превукле се влжном маглицом. Приђох ти, али ме ти силно одгурну и крикну.

   - Не - И побеже.

   И отада се ти преобрази. Сам ти ход постаде опрезнији и мекши. Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније, лице изразитије, уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и оштрије...

   Опет смо се виђали и то сваки дан. Долазила си, служила нас и помагала нам, али више ми се не приближиваше онако смело и отворено. Избегавала си да останемо сами. Као да осећаше неки страх од мене. Нестаде нашег тепања и миловања. Сета се често спушташе на твоје чело. Често, врло често затицах те, где си, чистећи наше двористе, стала. Наслонила си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти оборивши главу, тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно. Уста ти скупљена више на плач неголи на осмех.

   - Шта ти је? - питам те задовољно, јер знам да о мени мислиш.

   - Ништа! - одговараш ти, и узимаш метлу да поновиш чишћење.

   - Да не мислиш о Николи? (Твој, из комшилука, најдрскији удварач, а у исто време највећи опадач.)

   Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: "Што ме толико мучиш?" И кад би ти осетила да сам ја баш то исто и прочитао, оборила би брзо поглед и зацрвеневши се рекла би:

   - Можеш да говориш шта хоћеш!

   Ето, тако је то било! Знао сам ја да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје: знао сам да би ме неговала и чувала к'о очњи вид... Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће, и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута, уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега. И да онда, уз тебе, љубљен, проспавам свој сан. И да у тој истој, сниској, гостинској соби, под жмиркавим кандилом и почађалом иконом, издахнем, као што су и моји преци...

   Али мати? Улази она тихо, поносно. Увек обучена чисто, с белом марамицом око врата. Седа спроћу мене и пита ме за школу, за другове из богатих породица. Да ли се и они уче као ја? После, како јој је пре неки дан тај и тај трговац казао:

   - А, 'аџике, твој унук?!...

   - Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се - одговорила она.

   - А, не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв! - рекао он.

   И тада, смешећи се, тарући задовољно своје суве руке, отпочиње да прича већ толико пута казиван свој живот, да изводи порекло наше породице, описује живот и навике наших предака. Набраја њихова велика имања, градове у којима су били и трговали, лица с којима су стајали у пријатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући.

   - Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда призивани... Сад? - Бог тако рече - посрнусмо мало. Хвала му. Његова воља. Али, хвала му што ми бар тебе остави, тебе, искру, чедо моје, те да има ко ће ми очи заклопити. И да могу, кад на онај свет одем, да могу, сине, да кажем, кад ме мој човек а твој деда запита: "Жено, кога остави тамо? Да се не угаси наше огњиште?" - да могу тада, чедо, да му кажем: "Ја остави', човеку, повелико и од тебе и од мене. Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и рашири..." И сузе, кашаљ почињу да је гуше.

   Деде сад, кажи ми тога који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже:

   - Нано! Не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког. Не могу, нано, страх ме је!...

   Јесам ли ја то смео? Не! Загрејан, потресен, клицао сам: "Напред!" И пошао сам.

   Знаш ли кад се спремах да идем у другу варош ради веће школе? Ти, неколико дана пре, не избиваше од нас. С мајком спремаше ми ствари. Чарапе, кошуље, пешкири, све ситнице, читава девојачка опрема, зачас прође кроз твоје руке и наслага се у мој сандук, помеша се са дуњама, јабукама и крушакама, које ти кришом гураше, да нико не види. А кад дође дан за полазак, твоја мати дође да ми пожели срећна пута; тебе не беше.

   - А Стана? - упита зачуђено моја мајка.

   Мајка ти се збуни, поцрвене. И, онако малена, она се још више згури и прошапта:

   - Не знам, 'аџике. Знаш ти њу, оде тек на неку страну, па је тамо и бог заборави.

   Али ја сам осећао, знао и с неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју бошчу, јецаш и плачеш за мном!
 

III


   Ах! - Али не смем да пуштам на вољу својим осећањима. Силом их задржавам, да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако казати. Доста боли и ово, а камоли и остало.

   Ја сам продужио школу. Ступио у живот, у бујан, необуздан лет, за који мишљах да иде по васиони, а оно, уистини, кретао се по обичној, свакидашњој калдрми. Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности. Никад се не осећах тако чио, свеж, лак, да би могао да се утркујем а да пода мном земља тутњи, да кличем гледајући у сјајно, модро небо; да ме опија и заноси свеже зеленило, и да ме истински раздрага шевина и славујева песма из грмља. Славуја чак нисам познавао, - никад га нисам видео нити бих могао да разликујем његову песму од песме обичног коса... Зар је то младост? Увек бех сув, изнемогао и блед. Чак ми је бледоћа и годила. Мој корак беше тром, немарљив и несигуран. Мој поглед или мутан или грозничаво светао. Имах врло честу главобољу или несвестицу. Па и само учење беше ми мучно, тешко, неугодно.

   Кући сам долазио сваког распуста. Мати ме дочекиваше сва пресрећна. Само би јој око засузило кад би ме видела бледа и испијена. Увече, намештајући ме у постељу и подмећући јорган и јастуке да не озебем, и питајући ме шта волим да ми за сутра спреми, одлазила би говорећи:

   - Спавај, чедо, одмори се. Не брини и не учи толико. Тешке биле те ваше науке?!

   - Тешке, нано!

   И испочетка бивало ми је време бављења код куће пријатно. Започињао сам неке радове, учење предмета. Поправљао сам се. Ти си опет долазила. И заједно с матером трудиле сте се да ми што боља и укуснија јела зготовите и да што више теја и лекова приправите. Ви две ишле сте као сенке, не дишући, не дајући чак ни мува да зуји. И једнако сте радиле за мене, гледале, слушале мој дах и погађале из ока ми жеље. С тобом сам се разговарао врло ретко. Више пута узимам и дирам те: те за овога, те за онога; како сам, тобож, чуо, да си се с неким састајала и да си му што поклонила: чарапе или мараму. Ти се запрепастиш, образи ти побледе, очи засјаје и, кршећи руке, молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао:

   - Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја! Кажи ми га, па да му насред мале главу разбијем.

   - Зар си ти таква? - питам те, смејући се и уживајући у твојој муци.

   И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем да сам се шалио. Теби лице сине радошћу, и сва срећна, велиш ми:

   - Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!

   И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали. Али, као у шали и као сажаљевајући те:

   - Ама, она, бога ти, баш тебе и никога, а?

   - Ех! - одговорио бих ја и окренуо одмах разговор на друго. Мрзело ме је чак о томе и да говорим.

   Но ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно. Јер, кад ми она тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем. Ништа ми се тада не допада. Јела ми постају тешка, ти и мајка досадне с вашим вечитим угађањем и дворењем. Као да ме је гушило то ваше његовање, ти ваши мили и пуни страхопоштовања погледи. И одлазио сам пре времена. И тада сам о теби ретко разбирао и чуо. Сем кад си писала материна писма, и после поздрава од свих, доле, на дну, додавали си: "и од мене". То је било све. Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш, и више ти се светили него што су те сажаљевали. И ја сам знао, али сам ћутао. Нисам знао шта да радим. Нисам хтео да те дам другоме, да ту сву твоју лепоту, милину, љубав и срећу има. Било ми је тешко и мучно при помисли да ће те други грлити, и љубити; да ће други пити љубави из тебе, тог чистог, још непротеклог извора... А овамо? Ох, да није било те твоје слепе преданости, поверења и љубави, ја бих знао шта да радим. Али ти?! Нисам те сматрао за вишу но остале, али ипак си била нешто друго, нешто што ме је спречавало да поступим као и с осталима. Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек у процвату.

   Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клоне и расипа жарку румен, а хладовина већ преузима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и пуни га опојним, раздраганим миљем - тога дана изиђох из собе саломљен од силне ватре и узбуђења. Не знам шта ми је било. Целог тог врелог дана лешкарио сам по кревету, читајући и маштајући. Хладовине, истина беше доста у соби, али ипак беше и жеге која пробијаше кроз завесе у полутаму... Раскомоћен, у оној полутами, читајући, чини ми се, Мопасана, раздражен, узаврео и стискајући вреле усне на своје голе руке, ја сам дрхтао... Упила ми се беше ти у памет. Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала. Гледах те, изазивах успомене и слике некадашњег миља.

   - Што сад да не?... - узвикнух и скочих. - Луд сам! Будала! Што патим, мучим и сатирем себе?!... - И стварах те, грљах, целивах твоје рујне усне и опијах се од мириса твоје косе.

   И брзо натукох шешир, огрнух капут и изиђох из куће. Из ваше баште чујаше се удар мотике. Пређох преко потока и стаход иза грања да те видим где си. Али ти беше испред мене, близу, у алеји, и окопаваше млади лук, чистећи га од траве. Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију, да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама. Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула, те се виђаше мали део белих ти недара. Хтедох дуже да останем, али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама.

   - Стано! - викнух.

   Ти се трже и ослушну.

   - Зове ме неко? - упита се ти, и брзо руком дохвати кошуљу на грудима.

   - Ја те зовем, - рекох јаче и изиђох из грања. – Дођи овамо.

   Ти брзо остави рад, и, трчећи, кршећи се, њишући лево-десно прса, забацујући лактове, дође и хтеде проћи поред мене, мислећи да те ја зовем ради матере. Бог зна шта сам тада осећао. Једва сам се држао на ногама кад осетих твоју топлу близину. Нокте сам утискивао у дланове, само да се уздржим.

   - Тета ли ме зове? - и хтеде да прођеш.

   - Ја те зовем, ја. Стани, куда ћеш?

   Ти стаде.

   - А што ти? - упита ме зачуђено.

   Покајах се. Дође ми тешко и неугодно. Хтедох да се удаљим, али нисам могао. Ти спази ту забуну. Досети се, па плану, уздрхта и, наслонив се на грану од вишње, шану обамирући од плашње и среће:

   - Па шта?...

   - Ништа - рекох - звао сам те. - И онда хладно, одсечно, гледајући те строго, наставих: - Имам нешто да ти кажем, зато дођи после вечере овде. Чекаћу те.

   Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. Бојала си се. Али ја сам се надао томе погледу и начиних лице тако хладно, мирно, да свака сумња одлете.

   - Ако могу... - одговори ти збуњено.

   Ја планух.

   - Онда не долази! - и хтедох да се удаљим.

   - Не, не... доћи ћу. Хоћу!

   И, ошинувши ме сјајним, срећним погледом, отрча, заносећи се.

   Вратих се. Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху, а прсти беху ознојени. После вечере одмах се дигох и рекох матери да ћу ићи у кафану, па полако, кријући се, дођох иза куће на поток. Влага потока још више ме дирну. Мека, сочна трава набујала, а више моје главе склопило се грање и лишће. Кроз грање пробија месец, те осветљује тамнозелену воду, која полако жубори, промиче, беласа се и, милећи, прелива се преко глатких каменчића, око којих се нахватала мека, зелена маховина. Тек по који цвркут незаспале птице, и ништа друго. Из ваше баште ништа се није чуло. Извалих се на траву. Подузе ме свежина. Глава ми је горела, руке беху све у зноју, а срце удараше тако силно, јако, да сам га и ја чуо. Чекао сам те. Положио сам дланове на влажну траву и премирах од слике коју стварах. Унапред сам решио како ће бити. Како ћу да те метнем у крило, раскопчам ти јелек и, увив моје лице твојом косом, загњурим га у твоја бујна, топла недра, и осећам додир твоје меке, нежне, топле коже, и сишем, сишем... Ðипих. Ухвати ме страх. Страх неописан и неисказан, страх од нечега што се у мени буђаше и свега ме поражаваше... Страх од ове глуве самоће, мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине. Седох. Дрхтао сам као прут. Одједном чух лаки шушањ. Знао сам да си то ти. Хтедох да устанем, али не могах. Стиснух само јаче песнице у траву и зауставих дах. Шум биваше јачи. Одједном, плашљиво, тихо, окрећући се и зазирући од свачега, дође ти, њишући се.

   Пружи ми руку, а она ти беше врела и сва ознојена.

   - Ево ме, - шану плашљиво и врело. - Ти, ти, ти?... - па се загрцну, паде и бризну у плач.

   - Стано?! - тргох се уплашен.

   - Ох, ох! - грцаше ти, плакаше и, вијући се, љубљаше ми руку, квасећи је сузама.

   Срце ми се стеже. Само вода жубораше и месец нас местимице осветљаваше. Ти грцаше и плакаше. Ја сам стајао као укопан. Нисам знао шта да радим. Осећаји ме поплавили. Кад се прибрах, седох до тебе, подвих своје руке под тобом, једну твоју клонулу, топлу и пуну руку пребацих преко свога рамена, и привукох те, посадих у крило, окренух твоје зажарено и уплакано лице спрам себе и наслоних га на свој образ...

   - Слатка си! - и упих моје усне у твоје тако дубоко и јако...

   - Ох! - тресеш се ти.

   - Волим те!

   - Ох...

   - Волим те!

   - Оох!... - и једва, с муком одвајаше своје усне од мојих...

   - Волим те, волим.. волим!... - И све те више стисках, грљах, љубљах... И пригрљену, потпуно припијену уза се, држах те, осећах ти лаку трзавицу и топлоту тела... Ах! И, место радости, среће, страсти, мене, луда и бедна, обузе бескрајна, велика, тешка туга... Сузе ми навреше.

   - Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?!

   Озго, с укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ. Ти се трже уплашено.

   - Не бој се - рекох ти, шапћући и тронуто - то врба плаче, па пада на тебе... Иди! - И брзо те отпустих и устадох. - Иди, време је! - И заиста први петли певаху.

   - Страх ме је - говораше ти унезверено. - Ух, каква сам! - викну уплашено, па, окренувши се од мене, поче дотеривати у ред одело и косу... А петли певаху, хладовина биваше јача, и жубор, беласање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако. Испратих те. На прелазу у вашу башту ти заста, окрену се и, борећи се, упита ме:

   - Нећес да се љутиш?

   - Не. Шта?

   - Још колико имаш да учиш? Да знам.

   - Још мало, - одговорих ти, само да те обрадујем.

   Ти кликну:

   - Е, па то је... - и оде.

   Вратих се, легох, заклопих очи, испружих руке, и обамирах од слатке, лаке и тајанствене сете и туге.

   И ти - не дани, већ ноћи! Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде?! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?!... Не повратих више те ноћи кад месечина сја, кад сенке дрвећа падају и шире се; кад се брегови и виногради губе у беличастој магли. И онда, када ја прелазим преко потока, идем кроз вашу башту, долазим пред кућу где ви, у сред дворишта, на простој асури, ти и мајка, спавате. Ти си, од топлоте, збацила покривач, руке беле, пуне, забацила више главе; коса око тебе у нереду, а прса уздигнута и разголићена... Твоја се мајка скупила, увила, покрила главу, и спава...

   Прилазим на прстима. Месечева зрака дрхти. Бојим се да моја сенка не падне на тебе и, заносећи се, сагињем се и пуштам на твоје влажне, вреле, рујне и полуотворене усне тих, лак, неосетан пољубац... И онда полако, кријући се у сенци дрвећа, бежим док не изиђем из ваше баште, па онда запевам:

Ој вечери, ој, слатка чекања,
Ој, ви ноћи, моји бели дани!...


   Ох, па знаш ли кад те тргне из сна мој пољубац, ти се пробудиш, брзо се сетиш да сам то ја, и онда сва угрејана, у полудремежу, врела и миришљава, ти - кад те пољубим, задржиш мој пољубац.

   - Ти си... - протепаш, а уснама, жмурећи и не пуштајући ме, тражиш моје око!

   Али после, ујутру, кад се пробудим отресем тих ноћних мађија и чари, дижем се незадовољан, натмурен и зловољан. Увиђао сам да ово не може остати тајна. Страх ме је било да ко не види и дозна, а нарочито моја и твоја мати. Нисам се њих лично бојао, већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих, а особито код твоје мајке. Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер, ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дошао мекши, топлији. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла. Зато сам дању бивао онако поносит. Али кад падне ноћ, кад се све утиша, кад месечина бледа, мека, сјајна, чудна, обасја све, моју собу, кревет, мене – онда, као у бунилу, опет устајем и долазим к теби, и љубим те...

   После једне такве ноћи, кад устадох опет бунован и зловољан, мати ми донесе доручак, и онда седе спроћу мене с плетивом. Ја мало окусих. Нисам могао да једем. Ти ми беше једнако у памети, и због тога још више се једих.

   - Што не једеш? - упита ме.

   - Не једе ми се.

   Мати ме погледа. Из тог њеног погледа видех да она све зна.

   - Кад ћеш у сколу? - упита ме кратко.

   - Има времена. Рано је.

   - Па, друге године и пре овога времена си иш'о? Ваљда имаш сада мало да учиш. Свршаваш већ.

   Погледах је зачуђено. Њено смежурано лице беше покривено тамним пегама. Стиснула смежурана уста, а кроз кожу виде се десни. Тек сада спазих да јој је још оно старо одело, али већ уласкано. Први пут, испод беле марамице око врата, видех јој неопрану кошуљу. Као да ме нечија рука ухвати за срце и стеже га јако, па га онда отпусти, те да се што више рашири и разлије горчином.

   - Што питаш? - одговорих туробно.

   - Па, да знам, синко!

   - Кад будем свршио, знаћеш.

   - Та не љути се одмах! Ти се, од неко време, баш... - и застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито.

   - Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш, - викнух и бацих табаке. - Баталићу школу. Ето, свршио сам!

   - Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао бог. Не љути се. Ох, што ја, проклета? Не љути се ти. Знаш, кад је човек стар, он се подетињи.

   Ово навлаш избегавање и изокретање разговора још више ме испуни гневом и једом. Седох, а сав се стресох од неког чудног гнушања, неугодности и беса, који је у мени полако кипео и ширио се. Заћутасмо обоје. Она је плела. У соби се ништа није чуло, а тако и споља. Јер, беше радни дан, па сви отишли на посао. Одједном, полако, тихо, као увек, уђе твоја мати, али некако још више згурена, увучена, и као с неком плашњом.

   - 'Бро јутро, 'аџике! Радите ли?

   - А како си ми ти? - упита ме, рукујући се. И затим, идући натрашке, седе, клекну уза зид по свом обичају, и узе да запиткује матер за неко платно, које мисли да тка за тебе. И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила. Говораше она, а сва беше уплашена, узбуђена и кришом, као с неким страхом, бацала је кратке, тајанствене и плашљиве погледа час на мене, час на матер. Као да ишчекиваше нешто, а од тога се плашила, дрхтала и застајкивала у говору. Погледах матер, и тргох се уплашено, јер око смежураних уста играше јој задовољан, једак подсмех.

   - Шта хоће и чему ово? - упитах се уплашено, јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас. Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако оштро, и с осмехом, заустави ме мати.

   - Седи. Видиш да нема никога! - и онда хладним, охолим, пуним неког презривог саучешћа гласом, окрену се твојој матери, која се још више згрчи уза зид. - Ама, Маријо... - поче она - хајде, кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А ваљда чекаш некога?

   Твоја мати сагла главу, рукама стисла колена, и тако нагнута слуша, тресе се и дршће. Одједном диже главу, погледа матер, па је опет брзо обори, зари у крило, и бризну у плач, грцајући:

   - 'Аџике, зар то?

   Пун страха, и као с неким гнушањем, окренух се од матере, само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну.

   - Не плачи, Маријо, - рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са задовољством. - Ја тек само онако рекох, да знаш - и то „да знаш” нагласи.

   - Знам ја све, 'аџике - поце мајка ти, прибирајући се и бришући очи шамијом. Ако нисам била кума и старојковица, а друго све знам. Али, што ја... Ето, плаче, моли: "Мајке, збори она, немој слатка мајке. Зар сам ти толико накривела, те то хоћеш... Боље мртву у "ковчег" да ме испружиш, у црн повој да ме повијеш, него ли то..." А ја њу само, 'аџике, њу једну, то дете, 'аџике, имам, па?!... И опет је загуши плач.

   Ја сам само дрхтао и стрепио.

   - А јавља ли се који? - упита је мати.

   - Јавља се. Сваки дан. Ево, баш јутрос опет онај Никола посало наводаџику. Вели: само ако хоће, па одмах, овечер, испит...

   - Момак добар?...

   - Као сваки човек. Одслужио војску. Нема ни он никога, има нешто од имања, и ово наше што је, па... Али, она, она...

   - А ти хоћеш?

   - Хоћу - дахну она силно - што да не?... Кости, 'аџике, да одморим! Расипах се по пољу..

   Мати се диже, дотерујући шамију.

   - Хајдемо - рече јој - Чекај, ја њу да... Што она, луда и бесна, мисли?

   И одоше. Моја мајка високо, лако, поносито, а твоја згрчено и заносећи се...

   Не знам шта је било и чиме су те нагнали да пристанеш, само на материном оку спазих још неосушену велику сузу, кад се врати и рече:

   - Свршено је!

   И онда брзо однесе ствари: чаше, шоље, сахане код вас, што ће требати за твој испит, а што ви нисте имали... И онда настаде трка, јурење, доношење столова, клупа, столица из оближње кафане и остале потребе из сваке куће у комшилуку. Све се слеже. Усклици, смех, разговор разлегао се из ваше баште, коју почеше утапкавати и крчити за игре... Ја испрва као да се ослободих, данух што сам те скинуо с врата, али ме после ухвати страх. Бојао сам се. Поражен својим кукавичлуком, дрхтао сам као прут. Моја мати ни речи утешне, као да није ништа знала. Чисто не веровах да је то она, како се беше занела око твог спремања... И паде вече, опет наиђе месец и обасја све. Опет лишће зашумори, хладовина и сенке падоше... Људи се вратише с рада, стока уведе у штале, затим се пресвукоше и дођоше вама на весеље и "радост". И онда, крештав, јак, сув глас Циганке Салче запева пред твојим прозорм, кад те другарице почеше облачити. Дахире, ћеманета, зајецаше, уздигоше се и почеше пиштати по обасјаним и мирним висинама... Ох, а у њима као да беше неке демонске, страсне насладе и задовољства; осветне и злураде, тајанствене среће што ми те отеше, узеше од мене... Као да те ти гласови понеше са собом горе, у те висине, крештећи и пиштећи... светећи се мени, који се час радовах што се отресох тебе, час опет дрхтах и плаках силно, јако, кријући се да ме ко не спази и види!...
 

IV


   Две године нисам кући долазио. Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и врбе ме сретоше. Сетих се тебе и уплаших. Мати отпоче да ми прича и казује све промене које се десиле за време мога одсуства: ко је умро, пропао, продао њиве; ко се оженио и удао. И онда за тебе:

   - Марија умре. Бог да је прости! - рече мати, и погледа ме.

   - Е? - тргох се.

   - Мани, синко, - одмахну она руком. - Што беше, ни црном Циганину Господ да не да! Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника. А лепо поче испочетка. Он миран, ради. Узе, отвори дућан, напуни га еспапом и отпоче да ради. Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке, тај више читав не изиђе. Мало-по-мало преклопи му имање. И давај, давај, исплаћуј; али, ко ће 'алу да засити. Продаде им све њиве и винограде. Он се пропи, пропаде - узедоше га душмани на врат! Сад је кријумчар. По недељу дана дома не долази нити што доноси... Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво - бог зна да ли ће да остане. А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче: иде на надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето, на!

   Из чаршије, с улице, допреше гласови песме, зурле и бубњеви.

   Изиђох и стадох на праг од кујне. Месец беше насред неба, те не беше великих сенки. Ларма, песма и свирка све се више приближаваше и јецаше. Уздигох се на прстима да штогод спазим, али од уличног високог зида не могах ништа видети. Понекад би се тек уздигла чија капа и рука. Бубањ и зурле све су јаче пиштале и биле, те, с промуклим гласовима и великом јачином, уздизале су се и распростирале...

Низ поље иду, бабо, сејмени,

сејменску песму, бабо, певаше,

хајдучку главу, бабо, ношаше!


   - Ха-ха-ха!... - чу се бесно гроктање, и затим пуцањ пушке.

   - Унутра! - викну мати, бојећи се да ми се штогод не деси.

   Уђох, стадох. Чудна и тешка туга обузе ме. Мати спремаше вечеру, једнако причајући о теби. Почесмо вечерати. Вика се утиша. Одједном, кроз рупу на собним вратим, чу се твој тих, дрхтав глас:

   - Тето, ту ли си?

   Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана с болом и саучешћем, осећања. Ти отвори брзо врата, још брже их затвори за собом, као бојећи се чега. Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце, седе ти, сува, бледа и испијена. На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти: кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоје, од силна рада развијене, пљоснате стопале с испуцалим прстима.

   Стресох се. Мати изиђе за тобом, да затвори кухињска врата.

   - Стано?

   - Ти?! - викину тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив, тај узвик слушаћу. Само не могу да га опишем како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше. Беше ђипила. Зверала си, дрхтала, нијала си се, и као хтела куда да побегнеш. После се једва прибра, постоја мало, и, уздахнувши силно, опет седе укочено уза зид. - Ти си, господине? - шану, а неки нов, стран, понизан, учмао и беживотан твој глас препаде ме. У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас.

   - Ја, ја! А ти?

   - Ето, хвала господу!

   Мати се врати из кујне, где беше затворила врата за тобом.

   - Где је? - упита ме. Па кад те виде уза зид, оборене главе, скупљену, згрчену над дететом у крилу, брзо узе дете од тебе. - Што си ту села? 'Оди, приђи... Што се бојиш? - И узе те за руку, дижући те.

   - Нека, тето, нека - браниш се ти - и онако ти много досађујем!

   - Хајде, хајде!... - И остави у страну дете, тебе посади за вечеру. Ти си, погнуте главе, ишла, села, узела залогај, али тако невешто као да први пут једеш. Мајка те нуткаше, меташе пред тебе јело. Ти си једнако, онако погнута, ваљала тај залогај у устима. Узалуд си пробала да га прогуташ, али ниси могла. После бризну у плач.

   - Тето, тето!

   - Не плачи, ћерко! Писано је!

   - Црно писано!

   - Не 'ули Господа! Ћути, чедо, ћути, синко! - и узе твоју главу, метну је на крило и, милијући те по коси, тешила те је и утишавала. - Ћути, ћути... Господа имаш, ако мајке немаш... Ћути, чедо моје!...

   - Нана моја! И њу он... ох! - грцаше ти. - А зар нам је зло мислила и говорила: "Николо, синко, немој, бре, чедо, тако! Ви сте сами, никога свога немате, а ево, Господ вам даде ово пиленце, овога црва... па немој, синко!"... А он само удри, псуј, вичи. Мене већ што... али узме њу, па је тера од куће зими, а она, нана моја слатка, да се не би чуло, да не би свет после то... ах! целу ноћ проведе око куће, кријући се да је ко не види, мрзне се и - умре! Остави ме...

   Одједном чу се крхање плота, пуцање грања и глас:

   - А чекај, ћерко мајчина! Ако је 'аџика, није бог! Чекај ти!...

   И затим рупи у двориште, подскакујући с ноге на ногу, мали, распасан, заносећи се, твој муж, Никола. Отпоче да лупа на кухињска врата. Ти си се скаменила, мати мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе што нас он узнемирава. Он гурну силно врата и уђе. Ти се одједном диже, истрже од матере, и излете у кујну пред њега, да га зауставиш.

   - Не, Николо! Сладак, мили Николо, не улази! - молила си ти, сиротице моја, јер си се стидела да ја њега, твога мужа, видим таквог. Молила си га, вила се око њега и заустављала га.

   - Ја! Што! Кој' ми што може! А ти... - И, одгурнув те ногом од себе, уђе он к нама, клатећи се и заносећи, с распасаним појасима, извученим минтанима, у опанцима и високим, дебелим чарапама. Око појаса беше му празан "реденик" од куршума, а до њега велики, касапски нож. Његово црно, меснато и подбуло лице, с водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега... Уђе он, заносећи се.

   - 'Аџике мори! Што? - али се брзо трже кад ме спази, скину капу и погледа ме неодлучно. Затим баци капу, насмеја се тупо, па, ширећи руке, пође ми у сусрет. - А ја те, брате Косто... - па опет застаде и поче упитно и као зачудјено гледати час у мене, који стајах озбиљан, час у матер.

   - Што, Николо, не идеш да спаваш? - рече му мати мало блаже, али то тако као да има једино мени да захвали што га и сад, као и увек, не грди, већ моли.

   - А? - промуца он. - Идем, 'аџике! - рече нагло и хтеде да узме дете. Сазе се, али се повођаше. Мати му истрже дете и позва те да га ти узмеш. Ти уђе, брзо узе дете не гледајући ни у кога, и још брже изиђе. За тобом изиђе и он, ћутећи и поводећи се. Изиђох и ја за вама. Узалуд ме мати заустављаше мимиком. Чим се он виде у дворишту, окрену се, и кад ме не спази, он поскочи, дође до тебе и стисну те за косе.

   - Дом! - викну он потмуло, и гурну те тако силно да ти посрну, пригрливши дете и умало што не паде. - Дом! Немаш ли кућу, него код ону стару вештицу си?... А, а?... - И опет измахну да те удари по глави. Ти само заклањаше дете и тихо, преплашено мољаше га:

   - Не, не! Немој сад, овде!... Чуће!...

   - Ко, ко, ко?... Он!... А што он? Што је он? И њега ћу ја... А ти њега, њега? Чекај, ћерко моја, кога ћеш ти? Њега а, њега? - И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...

   Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире, а сув, некако оштар и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ... И ко зна докле бих тако стајао, да ме не трже неко зврјање чекрка и неки тих, дубок, као из земље глас... То долазаше из ваше куће. Нагох се, приступих и отоворих очи да видим... И видех тебе, где под младом кајсијом, на сред дворишта, погурена, моташ цевке спрам месечине, а једном ногом клатиш корито у коме спаваше твоје дете. И тако, клатећи се, њишући се час напред, час назад, ти - или певаше или плакаше... Ко ће то да зна?
 

V


   Беше почетак зиме кад на глас тешке болести моје старе мајке опет дођох. Из гостинске собе виђаше се мала светслост. Уђох право тамо. У први мах не могох ништа да распознам због мале светлости, паре и дима дуванског. Тек после видех пуну собу људи и жена. Они беху устали, помакли се и начинили ми места, ћутећи. Ниједан ми се од њих не приближи да ме утеши. Бојали су се. Моје господско одело, хладно, укочено држање уздржаваше их. На поду, близу зида, на асури и старом покровцу, беше бачен "јорган" - покривач, а из њега уздигнута и осветљена са стране свећом виђаше се сува, као восак жута, с великим челом, упијеним образима и увученим устима, тако да се вилице и нос умало не додириваху - људска глава. То беше она! Кркљање тупо, тешко, ретко и мучно извијаше се из њених груди, које се и не мицаху. Кад уђох и назвах: "Добро вече!" то кркљање поста јаче и претвори се као у неку врсту гласа:

   - Кољ..љ...јо!

   Жене се згурише и прошапташе:

   - Сирота, чула је да је дошао, па га зове.

   Приђох јој ближе. Сагох се. Узех је за руку суву, црну, хладну, и принесох је устима да је пољубим. Стресох се. Чудно, и тешко, и неугодно, као неки страх, осећање обузе ме кад осетих додир те суве, затегнуте коже на костима руке. Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања.

   Утом се једна жена диже и пође вратим погурено.

   - Што не седиш, Стано? - упиташе те.

   - Да надзрнем кућу и видим дете да не плаче, - одговори ти, затварајући врата.

   Утом једној баби, која беше задремала уз "мангал" жара, испаде лула из зуба. Сви се насмејаше. Баба се трже, збуни, погледа ме плашљиво и понизно. Остале, као да би је оправдале, рекоше ми:

   - Две ноћи није спавала. Чувала је, па сад задремала.

   - Иди спавај, тетка! - рекох јој благо и тронуто.

   - А не - трже се стидљиво она - не спава ми се, него онако... Обећала сам јој да ћу је спремити и лепо да ћу јој везати "чајку", како је она везива... Јер ми је у аманет оставила.

   И онда се сви ослободише. Приђоше ми и руковаше се. - Па онда отпочеше - да би ме утешили - причати како је последње дане провела. Како се није подавала болести, како сама, ноћу, није могла да наиђе на врата собе; како је хтела да падне у бунар не могући да се врати у кућу; како није давала да ме зову, бојећи се да се не "пометем" од учења; како ме је, кад је почела да губи језик и свест, овог вечера, док сам ја путовао, звала: "Којо, Којо, хајде брзо"... И како је тражила моју слику, гледала дуго, дуго, и плакала! Утом поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече:

   - Изиђи, сине, да не гледаш.

   - А што?

   - Па не ваља се. Млад си.

   Изиђох.

   Она издахну.

   С неком свечаном тугом и скрушеношћу слушах како је спремају, како шуште њене старе, свилене хаљине, које беху у једном завежљају који је она, још у животу, спремила за своју смрт.

   Ујутро, у само свануће изиђох. Нисам знао где да идем и шта да радим. Једва сам чекао да прође овај дан и да је што пре сахраним, свршим, јер ми је било тако неугодно. Чак сам се бојао да је мртву видим, већ сам кришом бацао поглед кроз прозор у гостинску собу, у којој она беше спремна да је види свет и припали јој свећу више главе.

   Да бих избегао поздраве и изјаве сажаљења од жена и људи који почеше долазити и доносити јој свећу, зађох иза куће, у поток, који сад беше мучно познати. Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута. Погледах ка твојој кући, из које се још ништа не виђаше ни креташе. Само, она ти сад беше - да ли се мени тако учини? - тако мала, скучена и пропала у земљу, као да се бојала од нечега, и зато скривала. Твоја башта и двориште бејаху чисто голи. Све што беше код тебе: у башти мало дрвеће, с улице оронуо зид и покривен тулузином и прућем место црепова; на мотки, пред кућом, обешена поњава; уза зид прислоњено неколико дрвета; мали прозори излепљени хартијом, - све то изгледаше тако мало, ситно, повучено и скривено, као да се бојаше чије навале и као да сваком говораше: "Молимо те, не дирај нас. Ми никоме не сметамо. Ево, ако хоћеш, још ћемо да се помакнемо, још више цемо да се сакријемо и склонимо, ако смо коме на сметњи... Све ћемо, само нас не дирај и остави"... Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота. Одједном се ти појави из куће. Брзо остави нешто и упути се капији, да је што боље притвориш. Затим се врати. На главу метну неки завежљај, ваљда детиње пелене, на раме мотику, у десну руку узе дете, а у леву неки суд, чини ми се с јелом, и упути се мени, пролазом, да изиђеш на нашу капију. Ја сам стајао и гледао те како погнуте главе идеш, и то у нанулама, на ногама чарапе искрпљене, у минтану из кога је вирио памук... Дође до мене, спази ме, и место; "Добро јутро", ти рече:

   - Умре тета? - А глас ти беше тако обичан, равнодушан. Лице тамно, бледо, суво и, поцрнело од летњег сунца, не издаваше баш никакав осећај.

   - Да, - рекох мрачно. - А зар ти нећеш да је испратиш?

   - Не могу, богами, господине, - поче се правдати. - Имам работу. Морам њему да однесем ручак, а после у надницу.

   - А где је он?

   Ти поче да муцас. Беше ти непријатно и стидно.

   - На робији - одговори тихо.

   - Шта?

   - Није крив, господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани - бог им судио! А он? ох! није крив!

   Бранила си га тако живо, понизно и верно, да нисам знао шта да мислим. Погледа око себе, а зимски дан већ увелико свануо. Кроз хладан ваздух, проткан као неким растуреним власима магле, почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега, и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће, чије се гране оштро и црно оцртаваху. То беше први снег. Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе, и каткад допираше тихо, једва чујно, нарицање неке старије жене, ваљда њене другарице из младости. Ти си стајала погнуте главе. Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљавала, а оно сисаше комад црна хлеба.

   - Зима, Стано - рекох тек што да кажем.

   Ти се још више згрчи. Опроба да ли завежљај на глави и мотика на рамену добро стоје, и оде, прошаптавши као за себе:

   - Не знам. Сад нешто рано дође.
 
1899.