Poštopoto poslanik/1
ČIN I
PRIZOR I
(Predstavlja sobu u kući Popovićevoj. Popović hoda gore dole po sobi i puši, Jeca sedi i plete čarape, Evica čita.)
POPOVIĆ:
Već je skoro pola osam, a nji još nema.
EVICA:
Prošlo je tri četvrti tatice.
POPOVIĆ:
Draga moja Evice, tvoj sat ide malo napred.
EVICA:
Tatice ja nemam sata.
POPOVIĆ:
Onaj mislim, što ti je Milan navio.
EVICA:
Ali tatice.
POPOVIĆ:
Mora da ga je Milan jako navio, jer tako brzo kuca... a
EVICA:
Tatice.
POPOVIĆ:
A skazaljka uvek pokazuje na onu stranu, odkud će Milan doći.
EVICA:
Ja se srdim tatice -
POPOVIĆ:
Na Milana?
EVICA:
Na vas tatice.
POPOVIĆ:
E, da - ja mislio na Milana pa sam se bio jako uplašio —
EVICA:
Tatice, vi mene uvek ismevate.
JECA:
Nema drugog posla! To je uvek tako bilo, da čovek kad nema nikakvog posla, sve koješta radi.
POPOVIĆ:
Oho ženo! Nije baš ni tako, da nemam nikakvog posla, jer u ovom trenutku pušim, i to ne duvan ko što je duvan već trafiku, a pritom se razgovaram sa mojom ćerkom Evicom o predmetu koji je za nju vrlo interesantan.
JECA:
Predmet taj ne treba da je za nju tako interesantan, ona treba da ima drugo što u glavi a ne gospodina Milana.
POPOVIĆ:
Ona gospodina Milana i nema u glavi već u srcu.
EVICA:
Ali tatice!
JECA:
Okani se takog ludog razgovora. Jel to još kogod video, da otac svoju roćenu kćer zadirkiva sa takvim stvarima. Ali naravno, kad čovek nema nikakvog posla –
POPOVIĆ:
Opet ona! A kakvog bi ti želila. da ja imam posla?
JECA:
Kakvog? Takvog, kao što ga drugi ljudi imaju?
POPOVIĆ:
Pa kakav je to posao, što ga drugi ljudi imaju?
JECA:
Ju Bože moj, kakav-takav, ali ti nemaš nikakvog.
POPOVIĆ:
Nije mi ni nuždan. Dok mi je trebalo, ja sam se trudio i radio, a sada bome imam moju lepu sermicu, pa da vi'š ženo, oću u mojim starijim godinama. da mirno. spokojno, zadovoljno, a što je najvažnije slobodno i nezavisno proživim.
JECA:
Mogao bi ti i mirno i spokojno i zadovoljno i slobodno i nezavisno živiti, a pri tome imati kakav posao, kakvo zanimanje, kakav stalež, kakvo zvanje.
POPOVIĆ:
Posao mi je briga za mojim detetom to mi je najlepše zanimanje, stalež mi je da sam slobodan čovek. a zvanje da sam muž i otac! Šta na to veliš?
JECA:
Velim... velim to, da je najbolje ćutati.
POPOVIĆ:
Pravo veliš ženo, ja žene najradije slušam kad ćute.
EVICA:
A devojke tatice?
POPOVIĆ:
Devojke mogu već malo da brbljaju, naravno ako su tako dobre, kao moja Evica —
EVICA:
Slatki tatice.
POPOVIĆ:
I ako im sat ide napred.
EVICA:
Sad se opet srdim.
POPOVIĆ:
A što je najglavnije, ako znadu za šalu, i ne srde se svaki čas.
EVICA:
Slatki tatica, ja se ne srdim. (Pritrči i poljubi ga.)
POPOVIĆ:
To je lepo od tebe, drago moje dete, ali pri svem tome oni još ne dolaze, a mora da je osam sati, šta veliš Evice?
EVICA:
Ja ne znam tatice, ali mogu videti na satu u drugoj sobi.
POPOVIĆ:
A ti idi pa vidi, pa ujedno prepravi sve za tej. [Precrtano: Slobodno prepravi dve šolje više].
EVICA:
Oće to odma biti?
POPOVIĆ:
Bil’ ti?
EVICA:
Ja... ja nebi još pila.
POPOVIĆ:
A mi će mo ga piti malo docnije.
EVICA:
Da tatice (pođe i stane) oću l’ samo za nas troje prepraviti?
POPOVIĆ:
Ja neznam, ti ćeš to bolje znati.
EVICA:
Ja tatice, otkud ja da znam?
POPOVIĆ:
Pogledaj samo na skazaljku, no... šta pokazuje... oće li doći —
EVICA:
Tatice!
POPOVIĆ:
Milanov otac, njega sam mislio, a što se samoga Milana tiče...
EVICA:
Zbogom tatice... (okrene se na vrati) Ja ću prepraviti pet šolja.