Поштопото посланик/1
ЧИН I
ПРИЗОР I
(Представља собу у кући Поповићевој. Поповић хода горе доле по соби и пуши, Јеца седи и плете чарапе, Евица чита.)
ПОПОВИЋ:
Већ је скоро пола осам, а њи још нема.
ЕВИЦА:
Прошло је три четврти татице.
ПОПОВИЋ:
Драга моја Евице, твој сат иде мало напред.
ЕВИЦА:
Татице ја немам сата.
ПОПОВИЋ:
Онај мислим, што ти је Милан навио.
ЕВИЦА:
Али татице.
ПОПОВИЋ:
Мора да га је Милан јако навио, јер тако брзо куца... а
ЕВИЦА:
Татице.
ПОПОВИЋ:
А сказаљка увек показује на ону страну, одкуд ће Милан доћи.
ЕВИЦА:
Ја се срдим татице -
ПОПОВИЋ:
На Милана?
ЕВИЦА:
На вас татице.
ПОПОВИЋ:
Е, да - ја мислио на Милана па сам се био јако уплашио —
ЕВИЦА:
Татице, ви мене увек исмевате.
ЈЕЦА:
Нема другог посла! То је увек тако било, да човек кад нема никаквог посла, све којешта ради.
ПОПОВИЋ:
Охо жено! Није баш ни тако, да немам никаквог посла, јер у овом тренутку пушим, и то не дуван ко што је дуван већ трафику, а притом се разговарам са мојом ћерком Евицом о предмету који је за њу врло интересантан.
ЈЕЦА:
Предмет тај не треба да је за њу тако интересантан, она треба да има друго што у глави а не господина Милана.
ПОПОВИЋ:
Она господина Милана и нема у глави већ у срцу.
ЕВИЦА:
Али татице!
ЈЕЦА:
Окани се таког лудог разговора. Јел то још когод видео, да отац своју роћену кћер задиркива са таквим стварима. Али наравно, кад човек нема никаквог посла –
ПОПОВИЋ:
Опет она! А каквог би ти желила. да ја имам посла?
ЈЕЦА:
Каквог? Таквог, као што га други људи имају?
ПОПОВИЋ:
Па какав је то посао, што га други људи имају?
ЈЕЦА:
Ју Боже мој, какав-такав, али ти немаш никаквог.
ПОПОВИЋ:
Није ми ни нуждан. Док ми је требало, ја сам се трудио и радио, а сада боме имам моју лепу сермицу, па да ви'ш жено, оћу у мојим старијим годинама. да мирно. спокојно, задовољно, а што је најважније слободно и независно проживим.
ЈЕЦА:
Могао би ти и мирно и спокојно и задовољно и слободно и независно живити, а при томе имати какав посао, какво занимање, какав сталеж, какво звање.
ПОПОВИЋ:
Посао ми је брига за мојим дететом то ми је најлепше занимање, сталеж ми је да сам слободан човек. а звање да сам муж и отац! Шта на то велиш?
ЈЕЦА:
Велим... велим то, да је најбоље ћутати.
ПОПОВИЋ:
Право велиш жено, ја жене најрадије слушам кад ћуте.
ЕВИЦА:
А девојке татице?
ПОПОВИЋ:
Девојке могу већ мало да брбљају, наравно ако су тако добре, као моја Евица —
ЕВИЦА:
Слатки татице.
ПОПОВИЋ:
И ако им сат иде напред.
ЕВИЦА:
Сад се опет срдим.
ПОПОВИЋ:
А што је најглавније, ако знаду за шалу, и не срде се сваки час.
ЕВИЦА:
Слатки татица, ја се не срдим. (Притрчи и пољуби га.)
ПОПОВИЋ:
То је лепо од тебе, драго моје дете, али при свем томе они још не долазе, а мора да је осам сати, шта велиш Евице?
ЕВИЦА:
Ја не знам татице, али могу видети на сату у другој соби.
ПОПОВИЋ:
А ти иди па види, па уједно преправи све за теј. [Прецртано: Слободно преправи две шоље више].
ЕВИЦА:
Оће то одма бити?
ПОПОВИЋ:
Бил’ ти?
ЕВИЦА:
Ја... ја неби још пила.
ПОПОВИЋ:
А ми ће мо га пити мало доцније.
ЕВИЦА:
Да татице (пође и стане) оћу л’ само за нас троје преправити?
ПОПОВИЋ:
Ја незнам, ти ћеш то боље знати.
ЕВИЦА:
Ја татице, откуд ја да знам?
ПОПОВИЋ:
Погледај само на сказаљку, но... шта показује... оће ли доћи —
ЕВИЦА:
Татице!
ПОПОВИЋ:
Миланов отац, њега сам мислио, а што се самога Милана тиче...
ЕВИЦА:
Збогом татице... (окрене се на врати) Ја ћу преправити пет шоља.