Početak kraja monarhije
| POČETAK KRAJA MONARHIJE Pisac: Dimitrije Tucović |
| Članak nakon abdikcije prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića marta 1909. |
Izašla je i proklamacija, definitivni akt o odstupanju prestolonaslednika Đorđa. Ova stvar je, dakle, svršena. Afera je skinuta s dnevnoga reda brže no što se veliki broj njih nadao. Ovakvo rešenje stvari korisno je u dvojakom pogledu: prvo, zato što je potrebno raščistiti što pre onu zagušljivu atmosferu i nenormalnu situaciju koju jedna dvorska senzacija uvek stvara; drugo, zato što je svagda najbolje prema kraljevima primenjivati kratki postupak. Govorilo se o Velikoj Narodnoj skupštini i dr. Čak i kad bi juristička pedanterija tako nešto imperativno zapovedala — ovde izgleda da ni to nije slučaj — opšti interes i najobičniji politički takt ustali bi odsudno protiv toga. Ta jedan kralj, ceo celcat, nikad ne vredi onoliko novca, vremena, energije i pažnje koji bi u takvom slučaju, mobilisanjem celokupnog državnog aparata i ogromne biračke vojske, bili na njega utrošeni!
Neprijatelji Đorđevi likuju, prijatelji i agenti plaču; mi smo zadovoljni. I dok Zvono, Štampa i svi ostali koliko ih god ima podvriskuju i podskakuju od radosti, zaturiv kapu za potiljak; dok ona prostitutka u javnome mnjenju, Pravda, koja je taman uspela da se proda za pare i blagovoljenje, bunca o austrijskim špijunima i agentima u zapaljenju mozga koje je nastupilo zbog kraha njenog ljubimčeta, njenog ambasadora; dok Mali žurnal posipa glavu pepelom i navlači belo odelo, naričući i proklinjući, s pravom, „Radničke novine" što izazvaše pad prestolonaslednikov — mi socijaldemokrati hoćemo, mi smo dužni objasniti šta je bio cilj ove naše borbe i zbog čega smo mi njome zadovoljni.
Nismo mi zadovoljni zbog toga što na mesto Đorđa dolazi Aleksandar. Ta promena ličnosti ne znači za nas ništa i ne predstavlja baš nikakvu dobit. Jer mi, u principu, ne gledamo nikad garantije za bolje stanje stvari u ličnostima. Sa malim, beznačajnim varijacijama — koje, istina, mogu biti od vrednosti za dvorske dame, ali za narod nikada — kraljevi liče jedni na druge kao jaje na jaje. Pored rđavih, opakih osobina koje je Đorđe nesumnjivo imao, neki vele da je on imao još i izvesnih lepih, simpatičnih odlika, u šta mi, doduše, vrlo malo verujemo. Ali isto tako, pored svih lepih simpatičnih odlika novoga prestolonaslednika, koje njegovi prijatelji i lakeji ističu, u šta mi doduše vrlo malo verujemo, on isto tako, baš po njihovom tvrđenju, ima takođe rđavih osobina, što će biti nesumnjivo.
Već i po samom tome ne bi imalo smisla voditi borbu protiv kraljevskih ličnosti. Mujo ili Hasan, Janko ili Marko, za nas je to sve jedno isto — upravo mi smo protiv svih. A još bi manje imalo smisla voditi borbu protiv ličnosti, u ovom slučaju protiv bivšeg prestolonaslednika Đorđa, i zbog toga što su svi monarsi, sa svojim rđavim osobinama i opakim delima, samo produkat sredine u kojoj se kreću i koja na njih fatalno utiče. Ma kakve prirode i vrste bio kraljevski materijal koji treba obraditi, uvek je jedan isti kalup u koji ulazi ta meka materija koja je u takvom stanju da joj se može dati kakva god hoćete forma. Lakejska kamarila, do srži pokvaren oficirski kor, poltronska vlada, neskrupulozni lovci ministarskih i diplomatskih položaja, beskarakterni žurnalisti koji su gotovi da za pare predstavljaju u javnosti telesnu gardu ovog ili onog princa — eto to je i takva je sredina koja liferuje kraljeve!
I nama je dužnost da na ovom mestu budemo pravedni prema bivšem prestolonasledniku i da sa njega lično skinemo jedan, veliki deo teških odgovornosti koje mu se nabacuju. Da! Zajedno sa Đorđem, i više negoli njega, mi u ovoj aferi okrivljujemo njegovu okolinu, počinjući tu od najopskurnijih monarhističkih parazita kao što su pojedini kupleri u uniformi i civilu, nekoliki prodani žurnalisti, i ostala banda, pa završujući svima odgovornim faktorima, u prvom redu vladama svih buržoaskih partija u ovoj zemlji. Zar bi taj mladić postao tako razuzdan da se nije stalno kretao u društvu ljudi koji su bili gotovi da zadovolje i da raspire njegove najniže instinkte, njegove najdivljije strasti, njegove najbrutalnije prohteve? I zar bi on mogao reskirati da čini sva ta dela koja i moral i zakoni zabranjuju da ga nisu egzaltirali, opili, hipnotisali, napravili kao heroja koji može sve i koji sme sve, oni besavesni špekulanti iz Pravde, Maloga žurnala i Politike? I zar bi, najzad, sve to moglo biti da te njegove istupe i prestupe nije tolerirala svaka vlada bez razlike, a ova poslednja, Jaka, Velika, sastavljena od svih buržoaskih partija, jatakovala u poslednjem zločinu izdavši, u licu „poštenoga" Svetozara Milosavljevića, onaj sramni kominike, onu iznuđenu izjavu, kao što to mi možemo svakog momenta dokumentima i svedocima dokazati!
Većina buržoazije reći će: znamo sad lek! Treba stvoriti vladaocima i prinčevima pošteniju i bolju okolinu koja će ih vaspitavati i savetovati. Socijalna demokratija se smeje toj naivnosti. Dokle god bude kamarile, dvorova, biće i ovakvih kraljeva; a dokle god bude kraljeva biće ovakvih kamarila, dvorova. To dvoje stoji u nerazdvojnoj uzajamnoj vezi i uzročnosti. I kamarila, dvorska sredina, jeste nepoštena, lakejska, poltronska, ona laska kraljevima i zadovoljava njihove ćudi i prohteve i sama veštački izaziva nove ne zbog neke urođene pokvarenosti ljudi koju nju sačinjavaju nego zbog izgleda na nagrade koje jedan kralj može dati. Ta sve moćna institucija što se zove monarhija, kojoj stoje na raspoloženju milioni ljudi i milioni novca, jeste ono što stvara ovakvu dvorsku sredinu. I ma ko u nju došao, mora, po pravilu, biti takav. Dokle god postoji kraljevska sila i moć, uvek će biti dvorske sredine ovakve i samo ovakve kakva je danas i kakva je od vajkada bila u svima zemljama. A, obrnuto, takva kamarila, koja drukčija nikada ne može biti, daje samo ovakve kraljeve, koji drukčiji nikada ne mogu biti.
Kralj može biti samo rđav, opak, opasan neprijatelj i zemlji i narodu. Zbog toga je besmisleno voditi borbu protiv ovog ili onog kralja, a za ovog ili onog kralja. Jedino je uspešna i ima smisla borba protiv svih kraljeva u načelu. A to znači, ni protiv jedne kraljevske ličnosti no samo borbu protiv jedne ustanove, protiv institucije monarhizma, protiv monarhije a za republiku, u kojoj su i najviši faktori odgovorni, privremeni i zavise direktno od volje naroda, kod koga je tada sva sila i sva moć i koji će tek tada, po onoj lepoj ali na žalost zaboravljenoj dogmi radikalskoga programa, biti izvor i utoka vlasti.
Ovaj događaj, ova afera, koju je socijalna demokratija otkrila i neustrašivo javnosti iznela, uspela je da kod najširih masa, naroda kompromituje ne Đorđa, nego presto, monarhiju uopšte, i da joj više ojača raspoloženje za republiku: Zbog toga smo mi ovim događajem zadovoljni.
Izvor: „Radničke novine", br. 33, 17. mart 1909.
|