Почетак краја монархије

ПОЧЕТАК КРАЈА МОНАРХИЈЕ Писац: Димитрије Туцовић

Чланак након абдикције престолонаследника Ђорђа Карађорђевића марта 1909.

Изашла је и прокламација, дефинитивни акт о одступању престолонаследника Ђорђа. Ова ствар је, дакле, свршена. Афера је скинута с дневнога реда брже но што се велики број њих надао. Овакво решење ствари корисно је у двојаком погледу: прво, зато што је потребно рашчистити што пре ону загушљиву атмосферу и ненормалну ситуацију коју једна дворска сензација увек ствара; друго, зато што је свагда најбоље према краљевима примењивати кратки поступак. Говорило се о Великој Народној скупштини и др. Чак и кад би јуристичка педантерија тако нешто императивно заповедала — овде изгледа да ни то није случај — општи интерес и најобичнији политички такт устали би одсудно против тога. Та један краљ, цео целцат, никад не вреди онолико новца, времена, енергије и пажње који би у таквом случају, мобилисањем целокупног државног апарата и огромне бирачке војске, били на њега утрошени!

Непријатељи Ђорђеви ликују, пријатељи и агенти плачу; ми смо задовољни. И док Звоно, Штампа и сви остали колико их год има подврискују и подскакују од радости, затурив капу за потиљак; док она проститутка у јавноме мњењу, Правда, која је таман успела да се прода за паре и благовољење, бунца о аустријским шпијунима и агентима у запаљењу мозга које је наступило због краха њеног љубимчета, њеног амбасадора; док Мали журнал посипа главу пепелом и навлачи бело одело, наричући и проклињући, с правом, „Радничке новине" што изазваше пад престолонаследников — ми социјалдемократи хоћемо, ми смо дужни објаснити шта је био циљ ове наше борбе и због чега смо ми њоме задовољни.

Нисмо ми задовољни због тога што на место Ђорђа долази Александар. Та промена личности не значи за нас ништа и не представља баш никакву добит. Јер ми, у принципу, не гледамо никад гарантије за боље стање ствари у личностима. Са малим, безначајним варијацијама — које, истина, могу бити од вредности за дворске даме, али за народ никада — краљеви личе једни на друге као јаје на јаје. Поред рђавих, опаких особина које је Ђорђе несумњиво имао, неки веле да је он имао још и извесних лепих, симпатичних одлика, у шта ми, додуше, врло мало верујемо. Али исто тако, поред свих лепих симпатичних одлика новога престолонаследника, које његови пријатељи и лакеји истичу, у шта ми додуше врло мало верујемо, он исто тако, баш по њиховом тврђењу, има такође рђавих особина, што ће бити несумњиво.

Већ и по самом томе не би имало смисла водити борбу против краљевских личности. Мујо или Хасан, Јанко или Марко, за нас је то све једно исто — управо ми смо против свих. А још би мање имало смисла водити борбу против личности, у овом случају против бившег престолонаследника Ђорђа, и због тога што су сви монарси, са својим рђавим особинама и опаким делима, само продукат средине у којој се крећу и која на њих фатално утиче. Ма какве природе и врсте био краљевски материјал који треба обрадити, увек је један исти калуп у који улази та мека материја која је у таквом стању да јој се може дати каква год хоћете форма. Лакејска камарила, до сржи покварен официрски кор, полтронска влада, нескрупулозни ловци министарских и дипломатских положаја, бескарактерни журналисти који су готови да за паре представљају у јавности телесну гарду овог или оног принца — ето то је и таква је средина која лиферује краљеве!

И нама је дужност да на овом месту будемо праведни према бившем престолонаследнику и да са њега лично скинемо један, велики део тешких одговорности које му се набацују. Да! Заједно са Ђорђем, и више неголи њега, ми у овој афери окривљујемо његову околину, почињући ту од најопскурнијих монархистичких паразита као што су поједини куплери у униформи и цивилу, неколики продани журналисти, и остала банда, па завршујући свима одговорним факторима, у првом реду владама свих буржоаских партија у овој земљи. Зар би тај младић постао тако разуздан да се није стално кретао у друштву људи који су били готови да задовоље и да распире његове најниже инстинкте, његове најдивљије страсти, његове најбруталније прохтеве? И зар би он могао рескирати да чини сва та дела која и морал и закони забрањују да га нису егзалтирали, опили, хипнотисали, направили као хероја који може све и који сме све, они бесавесни шпекуланти из Правде, Малога журнала и Политике? И зар би, најзад, све то могло бити да те његове иступе и преступе није толерирала свака влада без разлике, а ова последња, Јака, Велика, састављена од свих буржоаских партија, јатаковала у последњем злочину издавши, у лицу „поштенога" Светозара Милосављевића, онај срамни коминике, ону изнуђену изјаву, као што то ми можемо сваког момента документима и сведоцима доказати!

Већина буржоазије рећи ће: знамо сад лек! Треба створити владаоцима и принчевима поштенију и бољу околину која ће их васпитавати и саветовати. Социјална демократија се смеје тој наивности. Докле год буде камариле, дворова, биће и оваквих краљева; а докле год буде краљева биће оваквих камарила, дворова. То двоје стоји у нераздвојној узајамној вези и узрочности. И камарила, дворска средина, јесте непоштена, лакејска, полтронска, она ласка краљевима и задовољава њихове ћуди и прохтеве и сама вештачки изазива нове не због неке урођене покварености људи коју њу сачињавају него због изгледа на награде које један краљ може дати. Та све моћна институција што се зове монархија, којој стоје на расположењу милиони људи и милиони новца, јесте оно што ствара овакву дворску средину. И ма ко у њу дошао, мора, по правилу, бити такав. Докле год постоји краљевска сила и моћ, увек ће бити дворске средине овакве и само овакве каква је данас и каква је од вајкада била у свима земљама. А, обрнуто, таква камарила, која друкчија никада не може бити, даје само овакве краљеве, који друкчији никада не могу бити.

Краљ може бити само рђав, опак, опасан непријатељ и земљи и народу. Због тога је бесмислено водити борбу против овог или оног краља, а за овог или оног краља. Једино је успешна и има смисла борба против свих краљева у начелу. А то значи, ни против једне краљевске личности но само борбу против једне установе, против институције монархизма, против монархије а за републику, у којој су и највиши фактори одговорни, привремени и зависе директно од воље народа, код кога је тада сва сила и сва моћ и који ће тек тада, по оној лепој али на жалост заборављеној догми радикалскога програма, бити извор и утока власти.

Овај догађај, ова афера, коју је социјална демократија открила и неустрашиво јавности изнела, успела је да код најширих маса, народа компромитује не Ђорђа, него престо, монархију уопште, и да јој више ојача расположење за републику: Због тога смо ми овим догађајем задовољни.

Извор: „Радничке новине", бр. 33, 17. март 1909.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.