Poslednji korak
Poslednji korak
Voleo bih proći
jednom još samo,
jednog svetlog jutra, kada osećamo
jasno, da će kraj brzo doći,
kroz zrake plave i svilene,
pored jednake kolibe malene
i proste, kao smrt što je,
i da iz nje dopru do mene
čisti, biserni, čovečanski glasi:
da ljudi neki, i starci, i žene
pričaju o ljubavi međusobnoj.
Ja bih se tada nasmešio setno,
i u trenutnoj tišini grobnoj
uzdahnuo bih tiho.
Vetar bi mi razmrsio vlasi
crne i duge;
i ja bih bez galame, neprimetno
zalio svoje izbelele tuge
i srećan pošao u plavi Beskraj!
|