Poslednja predstava

Poslednja predstava  (1885)  Pisac: Mita Živković Uspomena na † Lazu Telečkog

Zazvoni zvonce, zastor se diže...
Na tom se vernom ogledalu ljudskom,
svet što šarenom obvijenom ljuskom
a u toj ljusci trulež nam daje —
na glumcu milom pogled nam staje
Oči tavnina, lice bledilo,
bledilo samrtno lice prekrilo,
u mladom telu nestalo snage,
reči mu tavne kako su blage,
noge mu drkću a korak staje —
skrivaju prsi bol, uzdisaje.
Al šta je sada? Oko mu seva,
lice mu vedro pa se osmeva,
glas mu je jači, kretanje življe,
svaki mu pogled nov nȃd nam šilje —
ta on će živet’, mi dobro znamo,
slabost je senka varljiva samo!...

Zazvoni zvonce, zastor se spusti...
A veštak dole iznuren pada,
bolja ga teška, preteška svlada,
sa čela kaplje od znoja cure,
k’o kiša posle strahotne bure,
dah mu je zast’o, oko mu svelo,
ukočeno mu bolano telo,
k’o mrtav leži na podu or’o —
ta on je ves’o, što j’ biti mor’o!

Grudi mu skriše, te pancir-grudi,
bolove ispred očiju ljudi.
Lice mu vedro, vesele reči —
srce mu lùpa, a lȕpa ječi,
oko je sjajno, koraci laki —
a bolja telo oprema raki —
ta on je ves’o, što j’ mor’o biti,
a gorku čašu što j’ mor’o piti!...

Stao je umor, polako s’ diže,
dah mu se vraća, al teško diše;
na štapić telo naslanja svoje,
oči ga glede, k’o da se boje,
da će se slomit’ za trenut koji
pa će ostati na daska ovi...

Sva zvone zvona — zastor je pao,
očima večit pokoj je dao,
a kad se svale zemljine grude,
to će zastor telu da bude.
To džinsko telo, što kralje, care,
slabačke sluge, moćne vladare,
mudrace lude, pametne ljude
znadija vešto prikazat’ svude —
u tako usku grobnicu leže,
a zemlja s’ hladna na njega sleže!

I zvone, zvone — al ovaj neće
Zastor sa svoga mesta da s’ kreće.

Izvor

1885. Stražilovo, list za zabavu, pouku i umetnost. Godina prva. str. 193-194.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Živković, umro 1913, pre 111 godina.