Последња представа
| Последња представа (1885) Писац: Мита Живковић Успомена на † Лазу Телечког |
Зазвони звонце, застор се диже...
На том се верном огледалу људском,
свет што шареном обвијеном љуском
а у тој љусци трулеж нам даје —
на глумцу милом поглед нам стаје
Очи тавнина, лице бледило,
бледило самртно лице прекрило,
у младом телу нестало снаге,
речи му тавне како су благе,
ноге му дркћу а корак стаје —
скривају прси бол, уздисаје.
Ал шта је сада? Око му сева,
лице му ведро па се осмева,
глас му је јачи, кретање живље,
сваки му поглед нов на̑д нам шиље —
та он ће живет’, ми добро знамо,
слабост је сенка варљива само!...
Зазвони звонце, застор се спусти...
А вештак доле изнурен пада,
боља га тешка, претешка свлада,
са чела капље од зноја цуре,
к’о киша после страхотне буре,
дах му је заст’о, око му свело,
укочено му болано тело,
к’о мртав лежи на поду ор’о —
та он је вес’о, што ј’ бити мор’о!
Груди му скрише, те панцир-груди,
болове испред очију људи.
Лице му ведро, веселе речи —
срце му лу̀па, а лу̏па јечи,
око је сјајно, кораци лаки —
а боља тело опрема раки —
та он је вес’о, што ј’ мор’о бити,
а горку чашу што ј’ мор’о пити!...
Стао је умор, полако с’ диже,
дах му се враћа, ал тешко дише;
на штапић тело наслања своје,
очи га гледе, к’о да се боје,
да ће се сломит’ за тренут који
па ће остати на даска ови...
Сва звоне звона — застор је пао,
очима вечит покој је дао,
а кад се свале земљине груде,
то ће застор телу да буде.
То џинско тело, што краље, царе,
слабачке слуге, моћне владаре,
мудраце луде, паметне људе
знадија вешто приказат’ свуде —
у тако уску гробницу леже,
а земља с’ хладна на њега слеже!
И звоне, звоне — ал овај неће
Застор са свога места да с’ креће.
Извор[уреди]
1885. Стражилово, лист за забаву, поуку и уметност. Година прва. стр. 193-194.
|